ja ljubim svoju ruku dok nepogrešivo tačno patim

i to radim tako zdušno kao da ljubim nekog pronadjenog

čitam svašta i ono što odmah mislim da zaboravim

tek izroni odnekud kao almodovarova teorema

zanimaju me uglavnom paćenici što grle mehur od snova

i zdušno bežim nekuda

stalno bežim

u knjige neispavane ljude promrzle živote iskrzane blagosti

moje su misli bolesno opsedajuće i tiho gromoglasne

kujem danas jedan počeak romana i do uveče

već mi se smuči ta ideja

onda sutra nanovo i ispočetka opet isto

moje su rečenice besmislene u onoj meri u kojoj je

stvarnost privid

a jedina stvarna stvarnost je unutrašnja borba sa stilom

gotovo fatalna moja ljubav

koja baca me kao sada ričard bah u milosrdnu potragu

za mostom preko večnosti

a potpuno me izludi pesma u kojoj se pesnik poštapa znanjem

s genijalnim odsustvom emocija nateže grudi da pevaju

i sada ću sebi da munem u rebra

volim

samo da bih u ustima osetila jezik čoveka kojeg tragam

i koji je sada u istim mukama u kojima se ja varim

pod pritiskom moranja da me snadje