Lev Rubinštejn, koji je umro u Moskvi u nedelju, u sedamdeset sedmoj godini, izumeo je jednu novu vrstu poezije, a možda i nov način života. Rubinštejn je proveo godine u biblioteci i pisao je svoju poeziju na kataloškim karticama. Na nekima bi ispisao samo jedan redak, na nekima stih ili pasus; neki stihovi su bili rimovani; gomilica kartica bila je jedna pesma. Rubinštejn je naglas čitao svoje pesme zastajući između kartica. Postojao je prepoznatljiv ritam i red među karticama i stihovima na njima i to sredstvo je imalo svojih posebnosti: za razliku od stihova na listu papira, kartice su se mogle promešati ili pobrkati, njihov red se mogao slučajno poremetiti, i zbog toga su slušaoci bolje primećivali u kojoj meri je svaka pesma jasno i svrsishodno napredovala od kartice do kartice.

Pesma „Ovo sam ja“ iz 1995. mogla se odmah shvatiti kao putovanje kroz pesnikov porodični album s fotografijama:

1.
Ovo sam ja.

2.
I ovo sam ja.

3.
Opet ja.

4.
Moji roditelji. Ovo mora biti Kislovodsk. Ispod piše „1952“.

5.
Miša s loptom za odbojku.

6.
Ja sa sankama.

Pojavljuje se još likova, sa sve neobičnijim potpisima i pojedinostima. Onda se vraća narator.

113.
A ovo sam ja.

114.
I ovo sam ja u šortsu i majici.

115.
I ovo sam ja u šortsu i majici dok se krijem ispod ćebeta.

116.
I ovo sam je u šortsu i majici dok se krijem ispod ćebeta na osunčanom travnatom brdašcetu.

117.
I ovo sam ja u šortsu i majici dok se po suncu krijem ispod ćebeta na osunčanom travnatom brdašcetu zajedno sa svojim mrmotom.

Znamo da to ne bi mogla biti fotografija. Ali reči imaju sopstvenu inerciju; jedna svakodnevna fraza kači se za drugu i gradi ritmički lanac koji ima osobeno raspoloženje i jasnu temu – sam jezik. Šorts, majica, ćebe i sakrivanje dolaze iz sovjetskog detinjstva – na to ukazuje jezik. Travnato brdašce dolazi od idiličnog leta koje se moglo dogoditi samo u mašti. Mrmot dolazi iz pesme Johana Volfganga fon Getea, za koju je napisao muziku njegov prijatelj Ludvig van Betoven, i upućuje na siromašnu decu koja su lutala srednjovekovnim gradovima s pripitomljenim mrmotima, pomagačima u prošnji. Iskustvo čitanja ili slušanja stiha – kataloške kartice – slično je gledanju nečijih crno-belih fotografija iz detinjstva: ništa nije odgonetljivo, a sve je blisko. Rubinštejn je bio jedan od osnivača moskovskog konceptualističkog pokreta u umetnosti i književnosti. Rođen sedamdesetih godina 20. veka, taj pokret je bio oslobađajući odgovor – „jebi se“ upućeno sovjetskom totalitarizmu. Režim je tada već bio prisvojio sve: svaki minut u danu, svaki kvadratni centimetar prostora, svaku reč jezika, svaku boju palete, svaku notu skale. Umetnici i pisci koji su pružali otpor sovjetskom režimu u prethodnim decenijama pokušali su da naprave niše koje su možda bile nedostupne za ideologiju (lirska poezija), ili da prate zapadne trendove u likovnoj umetnosti (apstraktno slikarstvo ili film u stilu francuskog novog talasa). Moskovski konceptualisti su usvojili drugu taktiku: zabavljali su se koristeći birokratski jezik i pusti krajolik sovjetskog totalitarizma. Jedan niz dela nazvan je „kolektivne akcije“. Bio je to scenario napisan na neprozirnom sovjetskom jeziku i sačinjen od brižljivo razrađenih grupnih aktivnosti. Mala publika koja se sastojala od moskovske inteligencije putovala je do označenog mesta u nekom neznatnom šumarku da bi u tome učestvovala. Usredsređivali su se na neke besmislene zahteve i zbijali šale s vremenom, prostorom i strahom. Sovjetski totalitarizam nije mogao da vrši nasilje nad jezikom ako su se ljudi smejali onom što je on radio jeziku. „Ponašali smo se kao da sovjetski režim ne postoji“, govorio je Rubinštejn. Ubrzo pošto je sovjetski režim doživeo krah, Rubinštejn je prestao da piše poeziju. Mnogo kasnije, poručio je jednom drugom ruskom pesniku, kome se činilo da je njegova humoristička poezija možda neumesna za vreme rata u Ukrajini: „Nemoj ʼodustati od poezijeʼ. Nije izvesno da ćeš moći da je pišeš sve dok ona ne ʼodustaneʼ od tebe.“ Devedesetih godina poezija kao da je odustala od Rubinštejna iako ga slava – knjige, nagrade, ugledne rezidencije za pisce – nije zaobišla. Godine 1996. pridružio se osoblju Itogija, novog informativnog nedeljnika u Moskvi. Urednici su hteli da naprave jedan deo po uzoru na „Talk of the Town“ u New Yorkeru. Rubinštejn je bio pionir tog žanra u Rusiji, ali u kraćoj, lakšoj formi usputnih zapažanja.

Više godina kasnije rekao je mladom novinaru koji ga je intervjuisao da najbolja proza liči na tryop – ruska reč za ćaskanje – sve dok autor vlada takvim govorom i sve dok je majstor jedne veštine koja nestaje: pričanja priča o stvarnom životu. Ali Rubinštejn nije baš pričao priče – slikao je scene. U tim scenama, svaka radnja, zaplet ili lik bili su manje važni od stvarnog protagoniste: jezika. Jedna priča je išla otprilike ovako. Žena koja zaudara na votku prilazi Rubinštejnu i šišti: „Ubiću te, jebiga.“ Rubinštejn procenjuje situaciju: to se zbiva usred bela dana i oko njih je mnogo ljudi. „Važi“, kaže, „Samo napred.“ Žena mu odgovara: „Jebi se.“ U drugoj priči, Rubinštejn odlazi u prodavnicu. Ispred vitrine s mesom nalazi se barica. „Izvinite“, kaže mu prodavačica. „Ovde smo imali jednu gospođu koja se upišala.“ Priča je zapravo o spoju reči „gospođa“ i „upišala“. Rubinštejn i ja smo počeli da radimo u Itogiju istog dana. On je bio u četrdesetim godinama, ja u dvadesetim. Sprijateljili smo se. Kako je stario, deca njegovih prijatelja i prijatelji njegove dece rasli su i postajali Rubinštejnovi prijatelji. Kako sam ja starila, želela sam da budem kao Rubinštejn: bezvremeni dečak, koji se druži s ljudima svih godišta. Njegov odevni stil je imao nešto od bobdilanovske lakoće – farmerke ili somotske pantalone, džemperi, odlični šalovi i dobre cipele. Iz decenije u deceniju, kosa mu je bila sve kraća a okvir naočara sve tanji, ali ukupna silueta i njemu svojstvena opuštenost nisu se menjali.

Kad je Rubinštejn došao u Itogi, brinuli smo da će ostati bez ideja ili da nije dovoljno disciplinovan da bi se posvetio pisanju kao nadničarskom poslu. Prvih nekoliko godina kao da bi se iznenadio svaki put kad proizvede esej – uvek pre roka – za tu nedelju. Odštampao bi ga i predao uredniku rekavši: „Preporučujem ovo. Vrlo zanimljiva priča.“ Dolazio je na sastanke pola sata ranije. (Svi drugi su kasnili.) Nikad nije ostavljao ništa na radnom stolu. (Svi drugi su ostavljali razne stvari po celoj prostoriji.) Kasnije, kad smo nekoliko godina sedeli za susednim stolovima u drugom magazinu, Rubinštejn je svakog jutra dolazio u isto vreme, stavljao na svoj sto svesku i knjigu ili dve, radio do četiri, onda bi zamenio mrtvu prirodu na stolu malom bocom votke i radio do šest, a zatim bi započinjao društveni život.

U svom sećanju pesnik Sergej Gandlevski, jedan od onih koji su Rubinštejna najbolje poznavali, nazvao ga je „neočekivano društvenim“. Vršio je diskriminaciju – nije podnosio budale, karijeriste i narcise – ali je imao širok raspon društvenih mogućnosti. Prihvatao je poziv za svako rođendansko slavlje, većinu poziva na večernje žurke i mnoge pozive da uzme piće. Nije bio visok – možda 165 centimetara – ali za razliku od mnogih slavnih malih ljudi, imao je lako, vazdušasto prisustvo. Retko je govorio o sebi, osim kad bi podelio neku zabavnu anegdotu, obično o jeziku, povremeno o svom detinjstvu, mada je i to uvek bilo bar delom o jeziku; na primer, priča o tome kako je otkrio da njegova majka ne zna sve: pitao ju je šta je duže, era ili epoha.

U godini u kojoj se Vladimir Putin uspinjao na položaj predsednika, Itogi je preuzela jedna kompanija u državnom vlasništvu i Rubinštejn je, zajedno sa svim kolegama, ostao bez posla. Zatim je dvadeset jednu godinu radio za više od šest drugih nezavisnih ruskih publikacija pišući kratke eseje. Više to nisu bile priče o čudnim ili zabavnim događajima u životu grada i njegovog jezika, već o pokušaju da se živi pristojno i s dostojanstvom u zemlji u kakvu se Rusija pretvarala.

U nedavnom pismu piscu Borisu Akunjinu, koji živi u izgnanstvu u Francuskoj, Rubinštejn je napisao: „Nastavljaš da pišeš o Rusiji. To razumem. Ali nedavno sam potonuo u stanje takve očajne negacije da čak jedva izgovaram njeno ime… Nadam se da će to proći. Ali zasad je tako.“

Godine 2011. i 2012, kad su stotine hiljada Rusa izlazili da protestuju protiv Putinovog režima, Rubinštejn je odlazio na svaki marš i svaki protest. U našim razgovorima ponekad se pitao da li bi se moglo ponovo pribeći strategiji sličnoj onoj „pravimo se da sovjetski režim ne postoji“. Ali kako se Kremlj nakostrešio, posebno posle ruske invazije na Krim 2014, postajalo je sve jasnije da niko ko je okrenuo leđa režimu neće biti dugo ostavljen na miru. Ljudi su počeli da emigriraju. Rubinštejn je ostao; odavno je odlučio, objašnjavao je, da će napustiti Rusiju samo ako ga na silu proteraju ili ako mu život bude ugrožen. I onda mu se poezija vratila. Uglavnom nije pisao pesme na kataloškim karticama; forma je bila tradicionalnija, mada je i dalje sadržala lance klišea, gotovo uvek s bolnim efektom.

Godine 2022, posle Ruske invazije na Ukrajinu, Rubinštejnov krug se, izgleda, katastrofalno smanjio. Mnogi njegovi vršnjaci su otišli iz zemlje. Otišlo je još više njihove dece koja su sa sobom povela svoju decu, onu koja bi takođe jednog dana postala Rubinštejnovi prijatelji. On je ostao zato što je, kao što je napisao, nekoliko ljudi još bilo tu i zato što je voleo svoj grad, a mislim i zato što se plašio da ode. Mnogo je putovao, slavili su ga na književnim festivalima Zapadne Evrope i Sjedinjenih Država, ali njemu nije bilo potrebno putovanje, već njegov grad; tu je mogao da razgovara s mnogim ljudima, da sluša mnoge ljude koji govore njegovim jezikom i da zapaža kako govore.

Rubinštejn je stvorio rigoroznu praksu pisanja za Facebook. Svakog dana je postavljao nešto novo u tri žanra: deliće iz almanaha pod naslovom „Cela godina“, kompilacije često morbidnih naslova iz ruskih medija i kratke odlomke iz knjige koju je tada pisao o svojim sećanjima na detinjstvo. Ta sećanja su bila nastanjena sustanarima, ženama koje bi povremeno skliznule u jidiš i uvek se služile neobičnom logikom, malim dečacima koji su pušili i majkom, koja je Rubinštejnu očigledno još nedostajala. Ti odlomci su mi se činili utešnim, kao da su značili da će ovaj period mraka proći i da će Rubinštejn, bezvremen kao uvek, još biti tu kad se završi rat. Opet ćemo piti zajedno. Redovno je pisao i kolumne za Republiku, jednu od mnogih ruskih publikacija na mreži koje su nastale u izgnanstvu. Poslednja kolumna, objavljena 4. januara, bila je novogodišnja čestitka: „Svima nam želim izvesnu meru prijateljske radoznalosti, posebno prema drugom, neobičnom, novom. Da, novom. U rečima ʼnova godinaʼ, koje su nam poznate od detinjstva, naglasak je, insistiram, na ʼnovaʼ.“

Poslednji stihovi njegove pesme, postavljeni na Facebook 2. januara, bili su jednako neprikriveno tamni kao i sve drugo što je napisao.

Vremena su takva da nema uspravnog stajanja
ili ležanja, ili sedenja, vrištanja ili psovanja.
Budiš se noću zato što ti krevet tone
i toneš zajedno s njim.

Osmog januara izašao je iz stana i krenuo ka pošti. Automobil koji je jurio bezmalo praznom ulicom udario ga je na prelazu. Odbačen je na karoseriju i krov vozila, kao da je skočio sa svojom uobičajenom lakoćom, i onda pao na tlo. Odvezli su ga u bolnicu. Hiljade ljudi u raznim delovima sveta molili su se za njegov oporavak sedeći pred ekranom i čekajući vesti o njemu. Petog dana je stigla vest da je Rubinštejn umro u bolnici. A onda je ta vest povučena. Kažu da je njegov lekar rekao: „Još je živ.“ Pomislila sam da bi sve to Rubinštejnu bilo zabavno, pogotovo redundantna formulacija: svako ko je živ, još je živ, živ je dok ne umre. Pomislila sam da bi od toga mogao nastati esej o životu i jeziku. Ali svest mu se nije povratila.

U sredu su stotine, možda i hiljade osoba došle na komemoraciju u Moskvi. Pokazalo se da ima još mnogo ljudi kojima je Rubinštejn potreban. U jednoj od svojih pesama na kataloškim karticama pod naslovom „Život je svugde“, iz 1986. godine, repetitivni dijalog je, čini se, razgovor između dve osobe, glumca i filmskog reditelja, ili možda između pesnika i njegovog superega:

1.
„OKEJ. POČINJEMO…“

2.
„Život je nama ljudima dat samo jednom. Pazi, dušo, ne daj da ti izmakne…“
„OKEJ, IDEMO DALJE…“

3.
„Život nam je dat s nekim razlogom.
Budi dobar, prijatelju, i vredan svog života…“
„DOBRO JE. SAMO NASTAVI…“

4.
„Život je nama ljudima dat s razlogom.

Zato pokušaj, dušo, da se prema njemu lepo ponašaš…“
„STOP!“

5.
Ništa ne čujem. Sva ta buka. Probaj sad – možda će ići…“

6.
IDEMO!

7.
„Život je nama ljudima dat samo na tren.
Pođi i uradi što više dobrih stvari…“
„SAMO NASTAVI!“

Na sledećih više desetina kartica pesma se uzdiže i pada, postaje čudna, a onda opet ovozemaljska, u tempu koji nam je sve bliži i kao da se može nastaviti unedogled – do poslednje kartice.

59.
„Naš život juri
Nad talasima i vetrovima.
Ovde je naša beskrajna žalost.“
„STOP!
LEPO. DOSTA. TO BI BILO SVE. HVALA.“

Izvor: The New Yorker Prevela Slavica Miletić Peščanik.net