Svojoj knjizi o istoriji socijalizma „Ka Finskoj stanici“ objavljenoj 1940, Edmund Vilson je dao naslov po ovom sporednom železničkom terminalu preko koga je Lenjin stigao u Sankt Peterburg. Stanica je otvorena 1870, dakle godinu dana pre Pariske komune, a Vilson je opisuje kao „bednu postaju obloženu gipsom u kombinaciji tamno ružičaste i gumeno sive boje, s dugačkom krovnom konstrukcijom nasađenom na tanke stubove koji se granaju pri vrhu“. On opaža da stanica nije dostojna „divota prestonice“. Mnogo decenija posle Lenjinovog dolaska, tokom istraživanja za svoju knjigu, on na stanici zatiče seljanke s „denjcima i korpama, povezane velikim maramama“ kako sede na „klupama izlizanima od čekanja“. Dugo nakon što su revolucija i njena obećanja o promeni sveta žalosno iznevereni, čekanje je ostalo ruska specijalnost.

Voz je ušao u Finsku stanicu pre sto godina, a kraj njegovog putovanja je označio početak novih, seizmičkih događaja koji su preoblikovali svet dok se Prvi svetski rat bližio kraju, nesrećnom za većinu svojih učesnika. Prema obeležavanju te stogodišnjice predsednik Vladimir Putin, koji nije ljubitelj skretanja sa sopstvenog kursa, ima dvosmislena osećanja.

U svojoj novoj knjizi „Lenjin u vozu“ Ketrin Meridejl brižljivo prati ovo tajno putovanje vozom kroz Nemačku, Švedsku i Veliko vojvodstvo Finsku do svog odredišta. Rusija je tada još uvek posrtala od iscrpljujućeg rata, slabosti cara Nikolaja Drugog i stalnih pretnji invazija i intervencija. Lenjinov dolazak 1917. organizovali su cinični nemački lideri sa namerom da dodatno oslabe rusku vlast ubacivanjem dobro poznatog zapaljivog elementa, koji će raspiriti tenzije već zaoštrene katastrofalnim vojnim gubicima, dugom istorijom potiskivanja protivnika režima i nestašicama hrane. Lenjinove prve novine zvale su se „Iskra“ po stihu pesnika Aleksandra Odojevskog, napisanom kao odgovor na drugi, Puškinov stih: „Iz iskre će se razbuktati požar“.

Plan je uspeo. Lenjin je oberučke prihvatio pomoć zakletih ruskih neprijatelja, mada je kasnije prikrivao nemačko poreklo plana i govorio samo o volšebno zapečaćenom vozu. On je eksteritorijalno prolazio Evropom, bez pasoške kontrole, kao da ne postoji. Tiho je klizio kroz gradove ratom razdirane Evrope noseći svoju smrtonosnu pošiljku ka oslabljenom neprijatelju Nemačke na istočnom frontu.

Čerčilovo poređenje Lenjina sa zaraznim bacilom imalo je odjeka i zato što su putnici ovoga voza zaista bili u karantinu, kao da je voz zahvaćen nekom retkom bolešću. Nije im bilo dozvoljeno da ulaze ili izlaze iz njega. Stefan Cvajg, austrijski esejista, uporedio ga je sa „projektilom“ punim otrova. Članovi male grupe revolucionara koja se ukrcala u Cirihu imali su samo jedni druge dok je voz napredovao od grada do grada: Štutgart, Frankfurt, Berlin. Sa njima su bili i nemački vojnici koji su motrili na svaki njihov pokret. Oni su sedeli u prednjem delu vagona, razdvojeni od revolucionara linijom povučenom kredom po podu, koja je služila kao međunarodna granica između „Rusije“ i „Nemačke“, dve nacije koje su zvanično bile u ratu i kojima je bilo zabranjeno da sarađuju. Lenjin se trudio da ne napušta voz; samo se u Frankfurtu iskrao i sa grupom svojih saputnika prespavao u gradu.

I SAD su imale posredne veze sa odlukom da se zapečaćeni voz pošalje na svoje putovanje. Deset dana ranije, šestog aprila 1917. američki kongres je objavio rat Nemačkoj. Najava dolaska američkog oružja i ljudstva obećavala je promenu u ratu koji je trajao skoro tri godine, kao i ogromna sredstva za zapadni front. Nemačka je želela da se što pre reši svog najvećeg neprijatelja na istoku i bila spremna na sve. Sovjetski diplomata Maksim Litvinov kasnije se sećao da je presudan činilac koji je nemačku stranu naveo da „odobri prolazak naših drugova preko svoje teritorije bio ulazak Amerike u rat“. Ipak, uspeh plana je iznenadio sve. Dan pre polaska na put, Lenjin je pokušao da učvrsti ovu podršku i telefonirao američkoj ambasadi u Bernu. Javio se mladi službenik kome ta stvar nije izgledala hitno – baš je kretao na tenis – pa je rekao Lenjinu da se javi sutra. Ovaj službenik se zvao Alen Dals i kasnije je postao šef CIA-e.

***

Tokom te zime Lenjin je mirno živeo u Cirihu sa svojom suprugom Nadeždom Konstantinovnom Krupskom. Bio je prognan iz svoje domovine na neodređeno vreme i niko na njega nije obraćao posebnu pažnju. Par je živeo kod jednog obućara i retko izlazio. Veliki revolucionar bio je knjiški moljac i svakoga dana je odlazio u javnu biblioteku u devet ujutru, odmah po otvaranju, a u podne se vraćao u svoj mali stan na ručak. U jedan je opet odlazio u biblioteku i ostajao tamo do njenog zatvaranja. Žudno je čitao o ranijim revolucijama – pre svega o Pariskoj komuni – i pisao zapaljive članke za mali broj čitalaca, udaljenih od akcije kao i on. Njegova revolucija nikako da stigne. Stario je i činilo mu se da će proći mnogo godina pre nego što Rusija bude spremna za promene. Krupska je kasnije pisala: „Mislim da Vladimir Iljič nikada nije bio očajniji nego krajem 1916. i početkom 1917“. „Mi starci možda nećemo videti presudne bitke“, priznao je turobno u jednom januarskom govoru. Osećao se „kao čep zaglavljen u flaši“, rekla je njegova supruga.

Petnaestog marta je čuo da je nestašica hrane izazvala haos u Rusiji. Otišao je do obale Ciriškog jezera gde su dnevne novine bile javno izložene. Tu je tokom narednih nekoliko dana čitao ošamućujuće vesti. Car je abdicirao! Sve se izvrnulo naglavce. Da li bi mogao da se vrati u Rusiju? Pred njim se otvarao novi svet. Sve je izgledalo gotovo nadrealno.

U stvari, reč „nadrealizam“ se upravo tada pojavila kao jedan od mnogih načina na koje su slikari i pisci pokušavali da odraze ono što je Gijom Apoliner, tvorac te reči, nazvao „novim duhom“ vremena. Cirih, o kome obično mislimo kao o gradu bankara i burgera, bio je pravo vrelo kreativnosti i skloniji iracionalnosti od Pariza. Iz cele Evrope ljudi su hrlili u Cirih bežeći od ratnih strahota. Nedaleko od Lenjinovog stana Džejms Džojs je popunjavao svoju beležnicu „Žvrljotine / Scribbledehobble“ i počinjao da piše Uliksa. Nekoliko ulica dalje skovana je reč „dada“ da opiše namerni besmisao koji je grupa nadahnutih umetnika želela da stvori čitanjem pesama punih reči izmišljenih u letu, koreografisanjem dada igara i trošenjem mnogo vremena, kao što to umetnici već rade, u lokalnoj kafani prozvanoj Kabare Volter. Izabrali su reč „dada“ zato što ona znači razne stvari na raznim jezicima – konjića za ljuljanje na francuskom, a „da, da“ na rumunskom i ruskom.

Da, da, car je abdicirao. Kroz svu galamu i nonsens to je postajalo jasno. Lenjin je morao da se vrati u Rusiju; pisao je jednom prijatelju: „Moramo nekako da odemo, makar i kroz pakao“. Ali kako? Čak se poigravao idejom da iznajmi avion i prosto preleti Evropu i sleti u Rusiju. Ovaj ludo smeli poduhvat napravio bi od njega najvećeg dadaistu. Ali to 1917. godine nije bilo izvodljivo i on je besneo što je revolucija počela bez njega.

***

Na drugoj strani Atlantskog okeana, u Njujorku, jedan drugi prognani Rus je takođe bio zaokupljen vestima iz domovine. Svakog dana u rano proleće 1917. godine Lav Trocki je putovao iz Bronksa do male podrumske novinske redakcije u Ist Vilidžu. Za godinu dana Trocki će postati drugi arhitekta preobražaja Rusije u Sovjetski Savez. Jedan od najfantastičnijih novinskih naslova te godine pune čuda, jasno odražava samozaljubljenost Njujorka: „Čovek iz Bronksa na čelu ruske revolucije”.

Nazvati Trockog „čovekom iz Bronksa” bilo je preterivanje – on je kratko boravio u tom delu grada. Ali nije bilo besmisleno, kao što pokazuje nova knjiga Keneta D. Akermana „Trocki u Njujorku 1917”. Trocki i Lenjin su već dugo bili saveznici i suparnici. Trocki je stigao u Njujork 14. januara, pošto je proteran iz Francuske i Španije i zaposlio se u listu Novi mir, malim ruskim novinama koje su se prodavale za peni po Ist Vilidžu i Louer Ist Sajdu. Tu nije radio samo on, već i Nikolaj Ivanovič Buharin, koji će i sam postati jedan od vođa ruske revolucije sve dok, kao i Trocki, ne bude završio kao žrtva Staljinovih čistki.

Uprkos svom žestokom boljševizmu, Novi mir je oberučke prihvatao oglase Badvajzera, duvanskih kompanija, proizvođača gramofona, banaka i drugih stubova američke ekonomije. Tako se plaćalo osoblje koje se snalazilo da preživi kako je znalo i umelo. Porodica Trockog je iznajmljivala trosobni stan zapadno od reke Bronks, blizu stanice metroa u 174. ulici, za 18 dolara mesečno. Na putu do posla Trocki je često svraćao da nešto prezalogaji u jeftinom restoranu „Trougao”.

Petnaestog marta novosti o carevoj abdikaciji su prešle Atlantik i zatekle Trockog u redakciji. Širom njujorških ruskih četvrti – gde je bilo i mnogo ruskih Jevreja koji su pobegli od carskog progona – novosti su se širile od prozora do prozora, preko kanapa za širenje veša i požarnih stepenica. Kao i Lenjin, Trocki je odmah shvatio da mora da se vrati. Ali preći severni Atlantik u proleće 1917. nije bilo lako, posebno u njegovom slučaju. Pored nemačkih podmornica, tu su bili i Britanci i Francuzi, kojima nije odgovaralo izbijanje ruske revolucije jer je ruska vojska bila očajnički potrebna na Istočnom frontu. Trocki je brodom stigao u Halifaks u Novoj Škotskoj, ali je tu morao da čeka mesec dana, sve dok međunarodni pritisak konačno nije naterao britanske zvaničnike da ga puste da produži putovanje ka istoku.

***

Lenjinovo putovanje je bilo jednostavnije zato što su Nemci želeli da taj „projektil” dobije ubrzanje i uništi Rusiju. Najbrži način da se on uvede u krvotok Rusije bio je voz. Lenjin je kritikovao železnicu kao sredstvo ugnjetavanja i „zbir osnovnih kapitalističkih industrija, uglja, gvožđa i čelika“. Ali železnica je bila efikasna. A budući da su putovanje organizovali Nemci, imamo prilično precizan red vožnje. Voz koji je na nemačkom dobio ime Russenzug – ruski voz – krenuo je iz Ciriha 9. aprila u 3:10 po podne. Kao što je napisao Stefan Cvajg: „Bilo je 3:10 i otada je svetski sat pokazivao drugačije vreme“.

Smeštaj u vozu je bio običan: drveni, zeleno obojeni vagon s dva toaleta i prostorijom za prtljag. Jedna od najranijih odluka budućeg vođe Sovjetskog Saveza odnosila se na sistem karata za jedini toalet koji im je bio na raspolaganju. Onima koji su ga koristili za pušenje izdavane su karte „druge klase“ i morali su da čekaju dok svi drugi ne obave nužnije potrebe. Bilo je to dugo putovanje, prekidano povremenim stajanjima, kada je voz skretan na sporedni kolosek, dok su se razne lokalne vlasti šapatom dogovarale o njegovoj sudbini. Severno od Berlina, voz je postao amfibijsko vozilo: vagon je odvojen od lokomotive i smešten na trajekt kako bi preplovio Baltik. U Švedskoj je plan gotovo propao jer eksteritorijalni putnici nisu imali dokumenta. U Stokholmu, za vreme retkog boravka van voza, snimljena je istorijska fotografija na kojoj Lenjin energično korača, s kišobranom i šeširom u rukama, još sličniji burgeru nego obično.

Iz Stokholma je voz nastavio daleko na sever, bezmalo do arktičkog kruga, pre nego što je ušao u Veliko Vojvodstvo Finske i odatle ponovo skrenuo na jug, ka Sankt Peterburgu. Lenjin je ušao u Finsku stanicu 16. aprila u 11:00. Pri ruci se našao orkestar koji je svirao Marseljezu i druge pesme revolucionarne levice. Bio je tu i improvizovani trijumfalni luk i velika gomila se okupila da mu poželi dobrodošlicu. Dvadeset godina kasnije taj prizor je brižljivo rekonstruisao sovjetski umetnik Mihail Sokolov – tako brižljivo da je u njega ubacio i nekog ko nije bio tu, ali je trebalo da bude: Josifa Visarionoviča Staljina, nasmešenog, tik iza Lenjina.

Nije se sve promenilo preko noći. Ratna klanica nije prestala zato što su oni uspeli da se vrate u zemlju. Ali Lenjin je vešto iskoristio iscrpljenost ratom, zatražio da Rusija obustavi borbe i usmerio pažnju na ogorčenu bitku za moć koja je usledila posle careve abdikacije. Događaji su mogli krenuti u mnogim različitim pravcima – Sjedinjene Države su izražavale nadu da se rađa ponosna nova demokratija i prve su priznale ranu vladu Aleksandra Kerenskog. Ali Lenjin i njegovi saveznici – među njima i Trocki, koji je najzad pristigao – odneli su pobedu i izgradili nešto sasvim drukčije: državu kakvu svet dotad nije video. Za mnoge ruske građane iznurene ratom i nemaštinom to je bilo vreme ogromne nade. Nade su gajili i Nemci, koji su poslali Lenjina u Rusiju. Ubrzo po njegovom dolasku u Sankt Peterburg, jedan nemački diplomata u Švedskoj napisao je poruku kolegi: „Lenjin uspešno stigao u Rusiju. Radi sve što bismo mi samo mogli poželeti.“

Nedugo posle povratka Lenjin je napisao da „nema čuda u prirodi ili istoriji“, ali je priznao da se tu i tamo, usled neobičnog „sticaja okolnosti“, dogodi nešto što „mora izgledati čudesno našem umu“. Tako mu je izgledao dolazak u Sankt Peterburg – kao čudesan rezultat niza tajnih depeša između saveznika i neprijatelja, koji je doveo do potpunog preobražaja jedne od najvećih zemalja na svetu. A time i ostatka sveta jer se ogromna činjenica kakva je Rusija nije mogla zanemariti, kao što ne može ni danas.

Sedmog novembra 1917. godine, u ljutitom odgovoru menjševicima koji su napuštali drugi Sveruski kongres sovjeta u Sankt Peterburgu (što je dovelo do pobede boljševika), Lenjin je skovao izraz koji istoričari i danas koriste: „Idite tamo gde vam je i mesto – na đubrište istorije!“

Oni koji odlaze na đubrište i oni koji sprovode čišćenje s vremenom zamene uloge. Godine 2009. bomba je napravila rupu u Lenjinovoj statui pored Finske stanice. Poslednjih nedelja mladi ljudi demonstriraju protiv današnjeg ruskog lidera i njegovih carskih pretenzija, suzbijanja sloboda i cinične spoljne politike. Sto godina posle Lenjinovog ulaska na Finsku stanicu još uvek se sležu posledice eksplozije iz 1917.

Autor je direktor Centra John W. Kluge u Kongresnoj biblioteci, predaje istoriju na koledžu Washington i univerzitetu Brown.

Ted Widmer, The New Yorker, prevela Slavica Miletić, izvor: Peščanik.net