Marginalije o dominaciji prezenta u intervjuima sa piscima najmlađe generacije ili Primjer Nađe Petrović

Piše: Božidar Stanišić

Juče, ni zora se nije najavila, evo telefonske poruke iz Beograda. Piše mi jedan školski drug. Stari, naravno – i ovako i onako.

“Jesil’ pročitao roman Nađe Petrović?”

Ne znam ko je Nađa Petrović, ali znam da on zna da još uvijek, svejedno što sam omatorio, predajem literaturu u jednoj privatnoj školi, i da čitam, i da pišem. Znam i da je on inženjer. Istina, u penziji. Znano mi je i da čita uglavnom biografije. Velikih ljudi, kako on sam kaže, među kojim se nađe i dobrih, duševnih. Romane – rijetko. Pogotovo one iz aktuelne proizvodnje. Uz to, njemu se čini da tim nečitanjem ne gubi ništa. Ama baš ništa po nebeskom kapom, njegova je uzrečica. Biće da mu je utješna jer je rado ponavlja i kad se čujemo uživo.

Na moje ne znam, stari školski se čudio u svom odgovoru. Istina, suzdržano. I ja sam ostao suzdržan. Je li trebalo da mu napišem: Ovdje, u Italiji, prošle godine je objavljeno 61.200 naslova? Romana? Kažu – na hiljade. Nedavno sam pročitao da je jedan srpski izdavač raspisao konkurs za roman na koji je prispjelo 230 rukopisa. Zato sam se sjetio moje pokojne tetke, kojoj je jedna njena prijateljica rekla: “Melanija, sad kad si u penziji, što ne napišeš memoare?” Ona, na to? “Ne znam kako se pišu memoari!” Odgovor je odmah uslijedio: “Ako ti po meri nisu memoari, a ti piši romane!”

Razlog poruke mog starog školskog: roman Nađe Petrović Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate, Geopetika – Beograd 2023. Njegova unuka, 19 godina, studentkinja prava, tvrdi da je to genijalna proza. I da je ta mladica našla sebe u toj prozi. Moj stari drug, koji čita samo biografije velikih ljudi, među kojim ima i dobrih i duševnih, dohvatio se knjige i odmah je ostavio. Pita me, eto, je li mislim da pravi razlog tome što je ostario. Ali, imao je za dodatak: “Moja unuka zapravo ništa ne čita… Najednom joj došlo…”

Unezgodio me, ali sam mu odgovorio jednim, hoću da vjerujem – blagim možda. Sat vremena kasnije – poslao mi je link¹. Intervju sa autorkom Meduze žive itd. Opet – šta mislim? Zapeo čovo, kao da ne zna kako je to danas i teška i skupa zanimacija. Dakle, misliti. Zatim trešnja za ovu sabah-tortu: “Roman je ušao u uži izbor za Ninovu nagradu…”

Taj plod sam progutao, ćutke. Njemu sam odgovorio: “Stari, pusti kraju… Sve ide kako ide…”

U ovom tekstu ne mogu baš tako, i – kad sam već odavno samo jedan od sve rjeđih svjedoka dugog umiranja recenzije književnih djela, takođe odlaska psoljednjeg Zuba Kritike, to jest meni nikad prežaljenog Igora Mandića – da kažem ponešto barem o tom intervjuu. Roman nisam pročitao, ali me nivo razmišljanja autorke Petrović sasvim odbija od te namjere. A tek nivo njene sintakse, pogledajte odgovore u članku!

Istina, nije mi namjera da kritikujem ni nivo “pismenosti” autorke intervjua Une Miletić. Za obje tvrdnje, ako vam je daleka ideja da otvorite link, uz pitanje imaju li gazde Danasa koji dinar za lektore ili barem savjetnike mladim novinarima, da im pomognu u pisanju smislenih pitanja za intervjue, evo naslova: Jedina prava umetnost je ona koja je potpuno ogoljena: Nađa Petrović o svom romanu „Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate“.

Nakon ove striptiz art-tačke, uz napomenu kako je nekad davno i prosječnom učeniku petog osnovne bilo jasno da je tekst sve i da podliježe sudu čitalaca, evo jednog zalogajčića – sa početka intervjua ( 24.01. 2024, Danas, Beograd):

Kroz celo delo se junakinja Sara samokritički preispituje, a njen tok misli savršeno paše čitaocu da nad sobom sprovede psihoanalizu. Još jedan momenat odzvanja u tom preispitivanju – da li praviti kompromise ili ne. Da li gubimo sebe praveći kompromise?

– Zavisi koji kompromis. Neke ne treba praviti, ali neki kompromisi, ako ih uzmeš u obzir i stvarno se zapitaš oko toga šta ti osoba govori, mogu da te nadograde kao osobu. Međutim, nekad je teško odvojiti se od svog ponašanja/stava. Na primer, kao malu me je tata vodio na Exit, tom prilikom sam ga pitala zašto puši cigarete. On mi je odgovorio: „To je sada deo mene, ne mogu da zamislim sebe bez cigare.“ Ostalo mi je urezano da je to deo njegovog identiteta, ali je dobra stvar kod identiteta to što može da se menja. Ljudi mogu i treba da rade na sebi i prihvataju promene.

Ne, ne treba Nađa Petrović ovom prilikom da plati za sve svoje savremenice i savremenike, i ne samo njene vršnjakinje i vršnjake (ni stariji od njih nisu za poštedu), za sve banalnosti i površnosti koje siromah papir (sada digitalac) pretrpi i ostane živ. Ona je, jednostavno, nimalo slučajan primjer u gomili primjera takve vrste. K tome i svojevrstan doprinos tvrdnji da živimo opštu književnu dekadansu, samo nam to jošuvijek nije saopšteno. I tako, nadamo se da nije sve tako.

Ustranu sve to, meni je porazno što u desetinama intervjua sa pišcima i spisicama (neka mi na posudbi ne zamjeri duh Zuba Kritike), nalazim jedan porazan mi prezent: svi prozvode reči i riječi, kao da je od njih, tek oglašenih u izdavaštvu (do književnosti vodi drugi put!) sve počelo. Možda i Biblija, i Homer, i Balzak, i Virdžinija Vulf, i Andrić, i Kiš, i… sve i svi redom su iz nekog krepalog Jučer, svi bez nadgrobnika, svi bez ikakva traga. A kad već spomenuh Kiša da kažem kako svojevremeno u Francuskoj, već poznat i afirmisan, nije propuštao priliku da izjavi de ne stiže iz ničeg, većiz književnosti u kojoj je imao svoje učitelje i uzore: Andrića, Krležu, Crnjanskog… (Jednom je glumac Ljuba Tadić izjavio da je postojalo vrijeme u kojem su pojedini pisci prolazili Knez-Mihajlovom, a njemu se činilo da koračaju živi spomenici).

Ne, nećete ni u ovom intervjuu naći ni pomen, ni najmanju referencu na, recimo, Isidoru Sekulić, Svetlanu Velmar Janković, Grozdanu Olujić (kad je objavila Izlet u nebo, imala je 22 godine kao i N. Petrović) , pa na žive poput Jelene Lengold… I u ovom slučaju, intervju funkcioniše ne samo kao pogled u vlastiti pupak, već je i poluga zaborava… (Neću o neznanju, niko ne voli da čuje da je neznalica ili, bokte, poluinteligent). Da ne govorim o piscima muškog roda. Pokušajte, ako ste “zlobni” ili besposleni, izlistajte stranice interneta i… Šta ćete naći u tim intervjuima? Da vas oslobodim zamora traganja? Dakle, da kažem: naći ćete samo jedno ja (neka nipošto ne bude napisano velikim slovom). Da, jedno ja puno sebe, puno vlastita prezenta. I ništa više.

Možda će se neko sjetiti i krojačkih lutaka Ɖorđa de Kirika? Treba li da podsjetim da su bez lica? Uostalom, učinite kako vam paše.