Imam frenda rokera, ono – baš pravi roker. Moja generacija. Svira gitaru u bandu i to već više od pedeset godina. Neki dan me nazove:

– Čuj, sviramo u Saxu, onaj klub u centru, budeš došel?

– Kad?

– U subotu, počinjemo u devet. Stare stvari i to…

– Super, nisam vas dugo slušal. Baš se veselim!

U petak dobijem temperaturu, a sutradan se još i pojačala. A glava mi pukla. Svi oko mene bolesni, vjerojatno sam i ja negdje pobrao gripu. U ponedjeljak, zove me frend:

– Nije te bilo, stari, a baš je bilo super.

– Ma pusti, čopila me neka gripa, temperatura… Bolila me svaka kost. Ni danas mi baš nije nekaj…

– Ali rekel si da ćeš doći!

– Pa jesam, jebiga, viša sila. Kaj mogu!

– Da, svi vi obećate da bute došli, svi volite rock, stare stvari i tak to, a kad treba doći, onda zajebete…

Spustio mi je slušalicu. Tuga i predbacivanje u njegovom glasu baš su me pomele.

Onda razmislim. Čekaj malo, pa nije fer! Što on misli, koliko je još nas živih koji imamo sedamdeset i više i koji bez problema možemo doći na tako neki događaj? U našim godinama, to je pravi pothvat! Naravno, nikada mu to ne bih rekao u lice, pa frendovi smo, ali… Ma, bez veze.