Ništa se nije promenilo. Niti se ikad išta menja u privlačenju. Kao da predodredjen si za jednu galeriju likova. Iako plaše, prihvataš. Staza poznata. Reči poznate. Gorko poznato. A ti i dalje otvaraš se jer od svega više plaše iznenadjenja s novim aršinima. Trebalo bi promeniti ugao gledanja. Trebalo bi nadigrati poznato. Jer, ako to ne umeš, zapete će stajati uvek na istom mestu. Tačke dokusure.” Čitam pismo od drugarice iz detinjstva. Manitu sluša. Vrti glavom.

“Šta vrtiš glavom?”

“Ima jedan zubac koji pokreneš i počne nešto drugo da se dešava”.

“Znam. Trebalo je mnogo razmišljanja, enegrije, posebno želje da se pokrene. Do tada, gubitnici su se kačili za mene. Taj osećaj da ti oduzimaju deo tebe da bi preživeli neku fazu u svom životu, stravičan je. Kad si sa njima, zbog empatije si zadovoljan. Činiš dobro delo. Pomažeš. Kad se odvojiš od njih, iscrpljen si kao da si radio najteži fizički posao. Da ne poveruješ koliko su osećanja zbrkana. I ne znaš šta ti se dešava. A onda opet ti se javi potreba da pomažeš jer oni vape za tim”.

“Kad si prestala sa tim stavovima da moraš da pomogneš?”

“Onog momenta kad više nisam mogla na noge. Legla sam i danima nisam ustajala iz kreveta. I razmišljala sam. Slagala kockice. Svi takvi likovi su mi leteli mislima i uspeli su da se svi, u jednom momentu, povežu u jedno kolo. Jasno sam videla kako se drže za ruke i igraju. Možda sam to i sanjala. Bila sam van tog kruga i posmatrala ih. Smejali su se. Meni u lice. Kad sam se iz nekog sivila osvestila, ustala sam, teško se oteturala do ogledala. I ta stravična slika mene s modricama po čitavom telu me je toliko uplašila da sam pala. Ne znam koliko sam dugo ležala, tek otvorivši oči, to više nije bila ona žena koja sam bila. Ranjiva, nesebična, od osetljivosti bolesna”.

“I?”

“A lepo mi je majka, još dok sam bila dete, govorila:”Ne udubljuj se, sine, mnogo. Ne udubljuj se. To oduzima snagu. Pomozi onome ko ti daje snagu. Ko je samo uzima, beži”. Trebalo je da prodju decenije pa da zubac točka koji se zove privlačenje preokrenem na svoju snagu da postignem unutrašnju sreću. I da neke ljude u startu prepoznam, one nesposobne za razmenu, za uzajamnost, ne puštam ni u svoje misli a kamoli u život”.

“A šta sam ti ja?”, pita Manitu.

“Ti si mi ja”.

(iz Manitu, ljubavi moja)