Ponekad nam izgleda sve pogrešno

i tužno,

Kad slabi i umorni ležimo u

bolu,

Svaki pokret bi da postane tuga,

Svakoj su radosti slomljena krila,

I mi osluškujemo čežnjivo u daljine

Nebi li odatle nova radost stigla.

Ali ni jedna radost ne dolazi,

ni sudbina

nikad nama izvana.

U vlastitom biću moramo mi, pažljivi vrtlari,

da osluškujemo,

Dok odatle sa cvjetnim licima

nove radosti ne porastu, nove snage.

.