“A što ti, draga, kad smo u nekom društvu, najčešće ćutiš i osmehuješ se svemu?, pita Manitu.

Na momenat se zamislim sećajući se trenutka jasnog kao dan kad sam prestala previše da pričam.

“Možda zato što često nemam šta da kažem”.

” Meni se čini da nije tako”, zavlači glavu pod laku letnju moju haljinu, “i ovaj tvoj drhtaj stomaka više kaže nego ceo jučerašnji skup”. Smeje se dok me ljubi polako, uvek poznato a različito, novo. Valjda trenuci diktiraju preko duša koje se telima stapaju da to uvek bude čar. Prepuštam se.

Kasnije, kad su tela postala od siline potpuno mirna i tiha, rekoh da je lako laprdati svašta kad si željan da te pametnim vide. A sva mudrost jeste u tome spasiti sebe od sebe gordog i željnog aplauza. Ma koliko bio pametan, ako ti to služi samo za samodokazivanje i samopokazivanje radi potvrde, onda si sasvim izgubio snagu za delo zbog kojeg si ovde. Jer, stao si ispred njega.

Uzeh knjigu sa police i pročitah citat: “Osim toga, pazi na sebe: od razgovora dolazi mnogoglagoljivost. Od mnogoglagoljivosti-praznoslovlje. Od praznoslovlja-dokolica. Usled dokolice ostaje se bez dobrih dela, nakon čega čovek upada u svakojako zlo”.

Manitu me gleda. Ćuti. Verovatno misli da ga korim što on ponekad mnogo priča.Volim taj duvanski hrapav, pravo bluzerski glas, čak i kad razvija čitavo jutro teoriju o…O bilo čemu. A on o svemu promišlja.

Onda u pogledu vidim kako mu postaje jasno moje mladalačko zaludjivanje knjigama iz života svetaca.

” Ćutim, zato što stvarno, svaki put kad nešto hoću da kažem, odmah sebe mogu da pobijem. I da oba puta budem u pravu”.

“Ali, možeš da bilo šta kažeš kad ljudi dodju kod nas i počne rasprava neka. Ti samo sve okrećeš na šalu”.

Zavlačim glavu pod njegovu košulju. Polako, poznato a različito. Ljubim mesto gde mislim da mu je duša. Dugo. Sve dok od siline miline ne isteram svaku misao. I ostane samo osećaj.

Samo sam to što ćutim htela da mu kažem. Usnama.