„Rubrika „Singlovi“ u kojoj sam predstavljavao poznate, nepoznate, anonimne ili sad-pa-nikad više autore iz čitave Jugoslavije, promenila je i moju optiku o novinarstvu; zbog jedne recezije (čitaćete!) po prvi put sam bio na sudu; gostovao sam po tv-studijima kao da sam The Star; dešavalo se da mi nepoznate grupe šalju svoje ploče i da me mole da ih „popljujem“, jer je bolja svaka loša kritika od šutnje. Konačno, ove decenije, u hrvatskoj tv seriji „Crno bijeli svijet“ u jednoj sceni upozoravaju nekog muzičkog wannabe umjetnika da pazi što radi, hoće li on da mu Petar Luković recenzira ploču?

Posle toliko godina, živeći danas u društvu gde se novinarstvo pretvorilo u kolektivnu mentalnu bolnicu u kojoj tupost hrani glupost i gde svaki moran koji napiše SMS veruje da bogom dan novinar, počinjem da izbegavam tu reč. Nisam novinar, ja sam Petar Luković.

Ovo zabavno štivo nije publicistika, nije analiza, nije kolumna, nije fucking projekat, nije ha ha komentar, nije ni šablon kritika – ali jeste rubrika kao proizvod osvojenih sloboda početkom osamdesetih, kad se tadašnje radoznalo novinarstvo trudilo da nađe nove forme komunikacije sa čitaocima.

Danas kad je sve oko nas ili mobilno ili kratko ili kretenski, najčešće sve zajedno – a posebice što je današnja najbolja muzika na celoj teritoriji rahmetli SFRJ gora od najbljutavijeg shita sedamdesetih – sećanje na ovu rubriku čini me ponosnim. „Singlovi“ nisu promenili ni svet ni muziku. Ali su učinili nešto još važnije: očuvali su uspomenu na najbolja vremena mnogih naših života (the best years of our lives)“.

Maestro, počivaj u miru.

.