Ilon Mask je 29. januara objavio da je prvi pacijent primio implant od Neuralinka, milijarderovog startapa za moždane čipove koji obećava detekciju nervnih impulsa („impulsi“ se odnose na aktivnost neurona koji koriste električne i hemijske signale za slanje informacija po mozgu i dalje u telo). Američka uprava za hranu i lekove je prošle godine odobrila kompaniji da testira implant na ljudima, pravdajući svoju odluku time da tehnologija može pomoći pacijentima da prevaziđu paralizu i druga neurološka stanja.

Ali kad je reč o implantabilnim interfejsima između mozga i računara (brain-computer interfaces, BCI) i radikalnim promenama našeg načina života koje njihovo postojanje podrazumeva – mnogo više je razloga za sumnju.

U osnovi leži ideja o kanalu direktne komunikacije, prvo između umreženog mozga i eksternog uređaja, kao što je računar, a zatim između samih mozgova (brain-to-brain interfacing). Time bi se zaobišao razvoj komunikacije iz izgovorene reči, sa različitim slojevima posredovanja između sagovornika – pisanje, telegraf, telefon, internet. Mogućnost direktnog linka koji zaobilazi ove dodatne slojeve nije zasnovana samo na većoj brzini već i na tačnosti: kada razmišljam o nečemu, ne moram da prevodim svoju misao u jezičke znakove koji brutalno uprošćavaju značenje – moj sagovornik direktno shvata šta ja mislim.

Kako je Mask rekao 2017, nedugo pošto je osnovao Neuralink: „Ako hoću da vam saopštim neki koncept, vi biste u suštini učestvovali u dobrovoljnoj telepatiji. Ne biste morali da verbalizujete, osim ako ne želite da dodate malo šarma u razmenu ili tako nešto, ali razgovor bi bio konceptualna interakcija na nivou koji je trenutno teško zamisliti.“ Proširite ovu ideju na domen seksa, na primer: možete da sačuvate sjajno seksualno iskustvo na oblaku¹ da biste kasnije ponovo uživali – ili, ako niste suviše stidljivi, možete ga poslati prijatelju da ga doživi.

Čak i ako prihvatimo izvodljivost zajedničkih iskustava, postavlja se niz pitanja. Prvo se tiče uloge jezika u formiranju naših misli i našeg „unutrašnjeg života“. Mask pretpostavlja da su naše misli prisutne u našem umu nezavisno od njihovog izražavanja u jeziku, pa ako povežem svoj mozak direktno sa mozgom drugog, drugi će direktno doživeti moje misli u svom njihovom bogatstvu i nijansama, neiskrivljene jezičkom nespretnošću.

Ali šta ako jezik upravo u svoj svojoj nespretnosti i simplifikaciji generiše neuhvatljivo bogatstvo naših misli? Pravi sadržaj misli se aktualizuje samo kroz njen jezički izraz – pre tog izražavanja, misao nije ništa konkretno, tek zbrkana unutrašnja namera. Ja saznajem šta je to što sam hteo da kažem samo činom izgovaranja. Mi mislimo rečima: čak i kada vidimo i doživljavamo događaje i procese, njihovo opažanje je već strukturisano kroz našu simboličku mrežu. Kada vidim pištolj pred sobom, sva značenja povezana s njim su simbolički višestruko determinisana – ja opažam pištolj, ali specifičan ugao percepcije daje reč „pištolj“ koja u njoj odjekuje, a reči se uvek odnose na univerzalne pojmove. U tome leži paradoks simboličke višestruke determinisanosti: kada opazim pravi pištolj pred sobom, reč „pištolj“ pokreće bogatu teksturu značenja asociranog sa pištoljem.

Ono što BCI obećava, međutim, nije samo ukidanje jezika već i ukidanje ljudske seksualnosti. Ono što čini ljudsku seksualnost je nepotrebna komplikacija koja sprečava direktan pristup cilju: ovde se neuspeh (meren standardima prostog instinktivnog parenja) kultiviše kao izvor novih seksualnih zadovoljstava. Možemo li zamisliti nešto gluplje (sa stanovišta uspešne reprodukcije), na primer, od tradicije viteške ljubavi u kojoj se seks beskrajno odlaže? Pa kako bi viteška ljubav mogla postati model visoke erotike? I šta je s našim perverznim igrama, u kojima se neki predmet ili gest, ograničen na podređeni trenutak erotske predigre, pretvara u centralno obeležje, fokus libidinalnog intenziteta, koji zasenjuje veliki prokreativni Čin? Nije li ova dimenzija erotskog posredovanja ugrožena pretnjom direktnog linka između dva mozga?

Maskova prva linija odbrane je da, u njegovoj verziji BCI, umrežena osoba nije potpuno uronjena u tok misli drugih: ona održava minimalnu distancu od ovog toka, pa ako bi htela da omogući mašini (ili, preko mašine, drugoj osobi) da registruje i/ili podeli njene misli i osećanja, mora aktivno da pristane na to. „Ljudi neće moći da čitaju vaše misli“, rekao je Mask 2017, „vi to prvo morate da hoćete. Ako nećete, neće se desiti. Baš kao što vaša usta ne govore ako nećete da govore.“ Kako Mask zna da pojedinac održava ovu minimalnu distancu? Setimo se da BCI funkcioniše „objektivno“: naš mozak je umrežen, povezan sa mašinom koja, strogo govoreći, ne „čita naše misli“ već procese u našem mozgu koji su neuronski korelat naših misli; shodno tome, pošto dok mislim nisam svestan neuronskih procesa u mom mozgu, kako da znam da li sam priključen ili ne? Nije li mnogo razumnije pretpostaviti da, kada sam priključen na BCI, neću ni biti svestan kada je moj unutrašnji život transparentan za druge? Zar se BCI ne nudi kao idealan medij (političke) kontrole unutrašnjeg života pojedinaca? Većina onih koji razmišljaju o Neuralinku fokusiraju se na individualnost iskustva – da li ću je izgubiti kada sam uronjen u singularnost? Ali postoji i suprotna opcija: šta ako zadržim svoju individualnost u iskustvu, a ipak ne znam da li me drugi kontroliše?

Možda je cinični oportunizam najtužniji aspekt Neuralinka: ljudi su iznedrili viši oblik inteligencije koji bi nas, ako bude pušten da iskoristi svoje moći, sveo na gorile u zoološkom vrtu. Jedini način da izbegnemo ovu sudbinu jeste da se pridružimo pobedniku, da napustimo svoju ljudskost i uronimo u Singularnost.²

Uzvišeno naličje ove cinične vizije („pokušajmo da sustignemo mašine da ne bismo postali majmuni u zoološkom vrtu“) jeste gnostičko njuejdž čitanje Singularnosti ne samo kao sledeće faze posthumanosti, već kao ključnog kosmičkog događaja, ostvarenja božanske samoaktualizacije. U Singularnosti, božanski postaju ne samo ljudi, već i sam Bog postaje potpuno božanski. Utoliko što Singularnost podrazumeva i neku vrstu sinhroniciteta umova, nije ni čudo što privlači duhovno-filozofske spekulacije: Singularnost se doživljava kao ništa manje nego naše iskupljenje od Pada. Odnosno, od naše egzistencije kao smrtnih i seksualizovanih bića, kao što je opisano u Postanju.

To nas vraća na pitanje moći: koji će regulatorni mehanizam odlučiti koja ću iskustva da podelim sa drugima i ko će kontrolisati taj mehanizam? Jedno je izvesno: treba kao utopijsku odbaciti ideju da ću moći da povežem/isključim svoj mozak. I treba u potpunosti prihvatiti da se široka sveobuhvatna veza između umova ne može odvijati na nivou subjektivnog iskustva, već samo na objektivnom nivou, kao složena mreža mašina koje „čitaju“ moja mentalna stanja – ogromno „sinhrono“ kolektivno iskustvo je opasan mit. Uz to, pošto će naši mozgovi biti povezani a da toga nismo ni svesni, pojaviće se novi oblik slobode i moći: da budemo u stanju da se izolujemo od Singularnosti. Da se vratim na knjigu Postanja, glas Singularnosti je još jedno obraćanje zmije; ona obećava poništenje Pada i ostvarenje besmrtnosti i superiornog znanja, ukoliko pojedemo plod; to jest, ako uronimo u njega. Kao i u Postanju, treba da budemo svesni da je ovaj izbor iznuđen: ne možemo a da ne pristanemo – povlačenje nije moguće.

Šta će se onda desiti? Definitivno ne ono što zagovornici Singularnosti očekuju. Kao ni zmija, oni ne lažu; pretnja leži upravo u njihovom ne-laganju.

Prerađeni odlomak iz knjige Hegel u umreženom mozgu / Hegel in a Wired Brain (Bloomsbury, 2020).

Izvor: The New Statesman, Prevela Milica Jovanović, Peščanik.net