Ruski umetnik i disident Andrej Molodkin najavio je da će zapečatiti određeni broj remek-dela – uključujući Pikasa, Rembranta i Vorhola – u ogroman sef dizajniran tako da uništi slike kiselinom u slučaju da bude odlučeno da Džulijan Asanž provede ostatak života u zatvoru. Očekivano, poklonici umetnosti su pobesneli; jedan Gardijanov kritičar je akciju opisao kao „patetično banalan štos za naša plitka vremena“.

Takve reakcije svedoče o našim plitkim vremenima. Fokusirane su na sličnost sa drugim gestovima (od Dadaizma do Banksija i pojedinih „eko-vandala“), dok ignorišu suštinu: sudbinu Asanža. Molodkin ne izvodi performans moderne umetnosti, već pokušava da spase ljudski život. Niti je u tome usamljen. Iza osnivača Vikiliksa stoji kolektiv umetnika i poklonika koje pokreće jedan duboki uvid: da li imamo pravo da uživamo u velikim umetničkim delima, ignorišući užas iz kojeg su nastala?

U eseju „Istorijsko-filozofske teze“, Valter Benjamin je zapisao: „Nema dokumenta kulture koji istovremeno ne bi bio dokument varvarstva. I kao što on sam nije slobodan od varvarstva, to nije ni proces tradicije u kojem su ta dobra prelazila sa jednog na drugog.“

Gest Molodkinovog kolektiva herojski čini ovo varvarstvo vidljivim. Naravno, očajnički je i brutalan, ali šta ako je to jedini način da podignemo svest o tome šta se dešava u zatvoru Belmarš? Stoga pravo pitanje glasi: zašto je Asanž toliki trn u oku lupežima našeg političkog establišmenta? A odgovor je: zato što nije budala kao većina na kritičkoj levici.

U svom seminaru o etici psihoanalize, Lakan razlikuje dva tipa savremenog intelektualca, budalu i lupeža.¹ Ukratko, desničarski intelektualac je lupež, konformista za kog je argument u prilog datog poretka samo njegovo postojanje, a koji ismeva levicu zbog njenih „utopijskih“ planova koji nužno vode u katastrofu. Nasuprot tome, levičarski intelektualac je budala, dvorska luda koja javno prikazuje laž postojećeg poretka, ali na način koji suspenduje performativnu efikasnost njegovog govora. Danas, nakon pada socijalizma, lupež je neokonzervativni zagovornik slobodnog tržišta koji nemilosrdno odbacuje svaki oblik društvene solidarnosti kao kontraproduktivni sentimentalizam, dok je budala postmoderni kritičar kulture koji, svojim ludičkim procedurama predodređen da „podrije“ postojeći poredak, zapravo služi kao njegova dopuna.

Jedan vic iz dobrih starih dana realno-postojećeg socijalizma, savršeno ilustruje uzaludnost budala: U Rusiji, u 15. veku, jedan seljanin i njegova žena hodaju prašnjavim seoskim putem. Mongolski ratnik na konju zaustavlja se pored njih i kaže seljaninu da će mu sada silovati ženu. Zatim dodaje: „Ali pošto na zemlji ima puno prašine, dok ti ja silujem ženu ti ćeš da mi držiš testise, da se ne uprljaju!“ Kada je Mongol obavio posao i odjahao dalje, seljanin počne da se smeje i veselo poskakuje. Zapanjena supruga ga pita: „Kako možeš da skačeš od radosti kad sam upravo brutalno silovana u tvom prisustvu?“ Seljanin odgovara: „Ali ja sam ga prevario! Muda su mu puna prašine!“

Ova tužna šala govori o nevolji tadašnjih disidenata: mislili su da zadaju ozbiljne udarce partijskoj nomenklaturi, a u stvari su joj samo malo prašili testise, dok je nomenklatura nastavila da siluje narod. Nije li današnja kritička levica u sličnoj poziciji?

Naš zadatak je da otkrijemo kako da zakoračimo dalje. Marksova 11. teza o Fojerbahu je proklamovala: „Filozofi su do sada samo različito tumačili ovaj svet. Stvar je u tome da se on promeni.“ Naša verzija treba da glasi: „Kritički levičari su do sada samo prljali prašinom jaja onih na vlasti; poenta je da ih odsečemo.“

Asanž je upravo to uradio. Da skratim priču, Asanž je naša Antigona, osuđen na status živog mrtvaca – izolovan u samici sa krajnje ograničenim kontaktima, bez osude ili makar zvanične optužbe. On samo čeka na izručenje, dok mu se omča oko vrata postepeno, ali neumoljivo steže.

U slučaju Asanža, vreme radi za SAD i Veliku Britaniju: oni sebi mogu da priušte čekanje, računajući na činjenicu da će javni interes jenjavati, naročito u svetlu drugih globalnih kriza koje dominiraju našim medijima (ratovi u Ukrajini i Gazi, globalno zagrevanje, pretnja veštačke inteligencije). Ono što se dešava Asanžu sve više pada na margine mejnstrim medija: činjenica da godinama sedi u samici postala je usputni deo naših života. Asanž je tako žrtva nove apolitične neutralnosti.

Asanža treba pominjati kad god smo u iskušenju da hvalimo naša zapadna demokratska društva i njihova ljudska prava i slobode, ili kad god kritikujemo muslimansko, kinesko ili rusko ugnjetavanje: njegova sudbina je podsetnik da je i naša sloboda ozbiljno ograničena. Asanž je tako žrtva nove apolitične neutralnosti. Nije nam više stalo do njega; to što je u zatvoru sve češće nailazi na ravnodušnost.

Neki liberali kritikuju Asanža što se fokusirao na liberalni Zapad i ignorisao mnogo veće nepravde u Rusiji i Kini, ali promašuju poentu. Vikiliks je, na kraju krajeva, takođe razotkrio mnoge dokumente koji svedoče o strahotama izvan liberalnog Zapada. Međutim, te nepravde su vrlo vidljive u našim medijima – stalno čitamo o njima.

Problem sa Zapadom je u tome što smo skloni da ignorišemo zemlje sa još većim nepravdama (dovoljno je pomenuti Saudijsku Arabiju, koja je definitivno gora od Irana). Ponekad se osećamo slobodnima jer ignorišemo svoje neslobode, dok su u Rusiji i Kini ljudi potpuno svesni svojih nesloboda. „A zašto vidiš trun u oku brata svojega, a brvna u oku svojemu ne osjećaš?“ (Matej 7:3). Asanž nas je naučio da osećamo brvno u vlastitom oku. Tačnije, Asanž nas je naučio da razaznamo skriveno saučesništvo između nas i našeg neprijatelja, da uočimo solidarnost i paralele između naših protivnika. Za naše dobro, ne smemo dozvoliti da Asanž propadne u tamu nevidljivosti.

Možda i dalje mislite da je Molodkinov gest pogrešan i kontraproduktivan? U redu, ali onda nemojte gubiti vreme analizirajući ga kao umetnički gest, već nađite efikasniji način da mu pomognete. U ovoj situaciji, niko čiste savesti nema pravo da se bavi distanciranim estetskim sudovima – naša sudbina je u pitanju.

UnHerd, prevela Milica Jovanović, izvor: Peščanik.net