Recenzija dvije početne stranice romana Filipa Čolovića Vir (Laguna, Beograd 2024)

Sve kao usput, uz prijateljsku kritiku da sam se ušutio nakon mog osvrta na roman Uhvati zeca Lane Bastašić, juče mi je moj stari školski drug poslao početne stranice romana Vir Filipa Čolovića i dodao link (https://nova.rs/kultura/osecaj-bespomocnosti-pod-stegama-bahate-i-nedodirljive-vlasti-novi-roman-vir-filipa-colovica/) koji je nabijen o naprsnuća pohvalama toj prozi. “Šta o tome misliš?” Šta mislim? Kad bih svakog dana pisao kritike, ovako, za svoju i dušu one, već monaške bratije čitalaca, završio bih sa šeširom u ruci. Kraj neke željezničke.

Ali… Ima dana za izuzetke.

Nakon pročitanih stranica dostupnih eventualnim kupcima (vidim sve manje čitalaca), pomislio sam na pamflet La Littérature à l’estomac (1950) Juliena Gracqa, u kojem je objavio rat protiv poslijeratne francuske književnosti, primarno protiv mana, rituala i hipokrizije takozvanog “literarnog društva” – pisaca, izdavača, kritičara i čitalaca. Zatim na nikad neprežaljenog mi Igora Mandića, koji bi možda (a možda i bez možda) napisao: “Diletantizam!”, takođe na Danila Kiša koji bi možda (a možda i bez možda) napisao: “Još jedan gulaš!” Tu se našao i moj Raffaele La Capria (nemojte zalud ploviti katalozima nacionalnih biblioteka koje su i knjižnice: ništa njegovo nije prevedeno na BHSCG), koji je sarkastično gledao na knjižare napunjene knjigama do naprsnuća ali su mu odjekivale odsustvom stila i prazninom semantike.

Ima li neko u Laguni, koja bi mogla – ako već nekog autora želi ulaguniti, legalno u slobodnom svijetu – vratiti mu rukopis na doradu, uz koristan savjet da razmisli je li bez kako dovoljno šta? Dakle, u jednoj pristojno elegantnoj formi koja nipošto, dakle bože sačuvaj, ne bi podrazumijevala da se omakne nekakvo nepristojno: Ne sviđa nam se ni osrednjost bez barem osrednje meštrije. Možda su u Laguni požurili da imaju svog konja za utrke? Nagradne, komercijalne; treba li upitnik na kraju? Ne znam, zašto bih sve to znao. Pa ni da li treba silom praviti pisca od novinara, reditelja, glumaca, spikera (sve to i u femininumu, da se niko ne naljuti jer nije rodno naveden). Praviti ga, kao od gline – ali diletant ostaje to što jeste, a sa njim i izdavač.

Ali, na posao! Prvo: “neokrnjen” tekst dviju početnih stranica. Slijedi: isti, sa zapažanjima autora ovog osvrta. Napomena: 10 je naslov prvog poglavlja.

……………………………………………………………………………………………………

Knjiga mora biti sekira za zamrznuto more u nama. Franc Kafka

10.

Utorak je bio mračan, uostalom, kao i bilo koji drugi dan na Ostrvu. Smrkavalo je pre vremena, nenadano i brzo. Nebo je bilo uobičajeno sivo i, premda je tek prošlo podne, ulične svetiljke uveliko su radile, a njihova mrkožuta, bledunjava svetlost presijavala se na vlažnom asfaltu i činila da ulica ipak ne završi u gustom mraku. Oštra studen, koja se ne može racionalno objasniti, uvlačila se u kosti. Manjak prirodnog svetla i hladnoća nisu bili prouzrokovani godišnjim dobom, atmosferskim prilikama, čak ni delom dana. Zapravo, na Ostrvu je bilo potpuno svejedno da li je jutro ili ponoć, kišno ili mestimično oblačno, rano proleće ili kasna jesen. Tmina i ravnodušnost iz nekog razloga već dugo nisu izbijale sa ovih prostora. Nedostatak prirodnog svetla uticao je na rastinje, pa je zelenila bilo sve manje. Čak su i one biljke koje su teškom mukom preživljavale završavale povijene ili slomljene, bolesne, uvučene u sebe. Stabla su im prekrivena belim prahom, tačnije, nekim beličastim mrljama nalik na kapljice vode, a na listovima im se stvarala rđa. Kako izumiranje flore ne bi bilo očigledno, vlasti na Ostrvu rešile su da većinu biljaka, što zdravih, što bolesnih, jednostavno poseku. Na tim mestima osvanuli bi monotoni pločasti trgovi, pa se beton širio na sve strane, kao okean, dokle god pogled seže. Sumornoj atmosferi dodatno su doprinosili Ostrvljani. Teturali su ulicama pogureni, spuštenih glava, retko dižući pogled. Bezlični ljudi u odeći masovne proizvodnje. Njihovo postojanje, bilo je jasno već letimičnim pogledom, svedeno je na pusto, deprimirano bitisanje, na užasnu i uglavnom nepodnošljivu egzistenciju. Muškarci su hodali ogrnuti u mantile tamnih boja, podignutih kragni, smrknuti, poneki sa kožnom akten-tašnom u rukama, a žene u kaputima zakopčanim maltene do grla. One boljestojeće koračale su brže od ostalih, bojažljivo stiskajući torbice uz sebe. I muški i ženski primerci hodali su ćutke. Prolazili su jedni kraj drugih oborenih pogleda, kao da ih čeka pogubljenje, a jedini zvuk koji je dopirao sa ulice bio je bat njihovih koraka, uz povremeno pljuskanje vode, kada im cipele zagaze u bare na trotoaru.

Vir je ovaj prizor posmatrao kroz prozor svoje kancelarije. Već danima je preko tog musavog stakla strpljivo promatrao okolinu a da ni sam nije znao razlog. Ukipljen, pribijen uz prozor taman toliko da mu se dah ocrtavao na staklu, posmatrao je ulicu napregnutim pogledom, možda u želji da primeti nešto što bi ukazalo na odavno i s predumišljajem iskorenjenu bezbrižnost na Ostrvu, na nešto što bi odskočilo od turobne svakodnevice, na neki, makar i najmanji trag života. Takvih znakova ili nije bilo ili Vir uz svu dobru volju nije bio u stanju da ih primeti. Nije ga to previše uznemiravalo. I on sâm je navikao na mrtvilo, već godinama se budeći bez velikih želja. Svikao je na tminu, srodio se sa sivilom lica i prostora koji ga okružuju, sve dok na kraju nije postao sopstvena senka, tek ljuštura negdašnjeg čoveka. Kako bi stariji Ostrvljani rekli, pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način, stopiš se sa svojom okolinom. Mada je dugo odolevao, opirao se koliko je mogao običajima i zakonitostima Ostrva, vreme je, uz sve ostalo što je ovakav život nosio, na kraju učinilo svoje.

………………………………………………………………………………………

10.

Utorak je bio mračan, uostalom, kao i bilo koji drugi dan na Ostrvu. Smrkavalo je pre vremena, nenadano (nenadano? zaboga, nakon kao i bilo koji drugi dan!) ima li mu mjesta i brzo. Nebo je bilo uobičajeno sivo i, premda je tek prošlo podne, ulične svetiljke uveliko su radile (na Ostrvu rade, nisu npr. upaljene), a njihova mrkožuta, bledunjava svetlost presijavala se (ako bi pisac konsultovao i najjednostavniji jezički savjetnik našao bi da glagol presijavati se znači: odražavati sa svoje površine svjetlo, imati sjaj koji se mijenja zavisno od nagiba ili svjetla; blistati; jer, ako je svjetlost bledunjava, onda bi se ponajprije mogla odražavati, takva kakva jeste) na vlažnom asfaltu i činila da ulica ipak ne završi u gustom mraku. (Zamislimo da smo u nekoj slikarskoj školi. Ako bi se majstor na ovakav način obratio svojim učenicima, da to naslikaju – ne vjerujem da mu ne bi rekli: Maestro, objasnite to bolje! Ali, slikarstvo je još uvijek ozbiljna umjetnost, škole slikarstva srećom nisu kursevi kreativnog pisanja, u njima se studiraju perspektiva, svjetlost i sjena, odnosi predmeta, ekspresija lica…) Oštra studen, koja se ne može racionalno objasniti (kad autor već uveliko, kao i u dijelu koji slijedi, sve objašnjava, otkud sad, osim impersonalne forme, ova konstatacija? istina, to danas više nije grijeh i to bez obzira da li se recimo Turgenjev okreće u grobu jer je povero russo mislio da ne treba podcjenjivati čitaoce, svako od nas ima dar intuicije; istina, umro je u svoje vrijeme pa nije vidio naslov romana Genijalna prijateljica) uvlačila se u kosti. Manjak prirodnog svetla i hladnoća nisu bili prouzrokovani godišnjim dobom, atmosferskim prilikama, čak ni delom dana. Zapravo, na Ostrvu je bilo potpuno svejedno da li je jutro ili ponoć, kišno ili mestimično oblačno, rano proleće ili kasna jesen. Tmina i ravnodušnost (čija?) iz nekog razloga već dugo nisu izbijale sa ovih prostora. Nedostatak prirodnog svetla uticao je na rastinje, pa je zelenila bilo sve manje. Čak su i one biljke koje su teškom mukom preživljavale završavale povijene ili slomljene, bolesne, uvučene u sebe (nikako da saznamo otkad je tako; možda objašnjenje slijedi kasnije, ali korisno samo onima koji su navikli da je danas literatura sve i svašta). Stabla su im prekrivena belim prahom, tačnije, nekim beličastim mrljama nalik na kapljice vode, a na listovima im se stvarala rđa (iako sam amaterčina u voćarstvu, te rđe nema samo na Ostrvu, već i u mojem, uglavnom sunčanom Friuliju). Kako izumiranje flore ne bi bilo očigledno, vlasti na Ostrvu rešile su da većinu biljaka, što zdravih, što bolesnih, jednostavno poseku. Na tim mestima osvanuli bi monotoni pločasti trgovi, pa se beton širio na sve strane, kao ocean (ni manje ni više!), dokle god pogled seže. Sumornoj (Elenina genijalna prijateljica ili glupa majka na početku romana jednog već slavna srpskog pisca, zaboga – zašto da oznojimo mozak?) atmosferi dodatno su doprinosili Ostrvljani. Teturali su ulicama pogureni, spuštenih glava, retko dižući pogled.

Bezlični ljudi u odeći masovne proizvodnje (To bi trebala biti metafora?) . Njihovo postojanje, bilo je jasno već letimičnim pogledom (čijim?) , svedeno

je na pusto, deprimirano (neka se i to zna kao i ono genijalna) bitisanje, na užasnu i uglavnom nepodnošljivu (ibid.) egzistenciju. Muškarci su hodali ogrnuti u mantile tamnih boja, podignutih kragni, smrknuti, poneki sa kožnom akten-tašnom u rukama, a žene u kaputima zakopčanim maltene do grla (to je odjeća masovne prozivodnje). One boljestojeće koračale su brže od ostalih (ko bi to rekao?) bojažljivo stiskajući torbice uz sebe. I muški i ženski primerci hodali su ćutke. Prolazili su jedni kraj drugih oborenih pogleda, kao da ih čeka pogubljenje (jozefi k? kraj Procesa ali na početku Vira?) a jedini zvuk koji je dopirao sa ulice bio je bat njihovih koraka, uz povremeno pljuskanje vode, kada im cipele zagaze u bare na trotoaru.

Vir je ovaj prizor posmatrao kroz prozor svoje kancelarije. Već danima je preko (zar ne bi trebalo kroz?) tog musavog stakla strpljivo promatrao okolinu a da ni sam nije znao razlog (ako je narator sveznajući, otkud sad ovo? Pardon, on zna da Vir ne zna a mi sa njim još manje). Ukipljen, pribijen uz prozor taman toliko da mu se dah ocrtavao (zna li Čolović da se na tekstu mora raditi? i da rad počinje od sintakse i leksike?) na staklu, posmatrao je ulicu napregnutim pogledom, možda u želji da primeti nešto što bi ukazalo na odavno i s predumišljajem iskorenjenu bezbrižnost na Ostrvu, na nešto što bi odskočilo od turobne (nek se i to zna ako smo toliko glupi, gluplji od majke onog već slavna pisca) svakodnevice, na neki, makar i najmanji trag života (ili ja nisam čitalac ili se od Čolovićeve građe ne može istesati pisac? zar one billjke, kakve jesu da jesu, nisu žive? a oni u odjeći masovne proizvodnje? Vir je već osobit promatrač!) Nije ga to previše uznemiravalo (šta onda, Gospode, radi kraj prozora? ovo je nadmašilo deskripciju plaže u zec-romanu L. Bastašić). I on sâm je navikao na mrtvilo, već godinama se budeći bez velikih želja. Svikao je na tminu, srodio se sa sivilom lica i prostora koji ga okružuju, sve dok na kraju nije postao sopstvena senka, tek ljuštura negdašnjeg čoveka (ovako pišu samo geniji, ali oni koji su u sljedećoj već zaboravili šta su napisali u prethodnim rečenicama, a jel’ ljuštura, jel’ sjenka – na sud alfabetizovanim čitaocima koji su ostrva u moru površnih čitalaca proze). Kako bi stariji Ostrvljani rekli, pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način, stopiš se sa svojom okolinom. Mada je dugo odolevao, opirao se koliko

je mogao običajima i zakonitostima Ostrva, vreme je, uz sve ostalo što je ovakav život nosio, na kraju učinilo svoje (profesor književnosti, koji profesionalno radi svoj posao, u ispravku pismenog rada svojih učenika napisao bi: izbjegavaj opšta mjesta).

Toliko od mene grešna, na dan Gospodnji ljeta 2024, 7. marta koji je i ožujak. A taj hrvatski naziv lijepo podsjeća da je mart meteorološki lažljiv mjesec. U kalendaru srećom samo jedan, a u izdavačkom i literarnom – jedan od 12 mjeseci u smislu naslova Gracqovog pamleta koji kao da je napisan juče. Blago onom kojem se ne okrene stomak.