Ne volim da prepričavam romane koje sam pročitala. Umesto toga, više volim utiske. Pa zato, evo na početku jednog odlomka iz pogovora koji je napisala Gordana B. Todorović, prevodilac, a koji će vam u najkraćem reći o čemu se u ovoj knjizi radi:

„Kroz sećanje na neslavne detalje iz svog života, slikar Masuđi Ono preispituje svoju ulogu u državnom propagandnom mehanizmu tokom Drugog svetskog rata. Za razliku od svog učitelja, nisu ga privlačile zapadne tehnike slikarstva, već tradicionalni način, pogodan za propagandne postere, što je umetnika odvuklo ka ideologiji ekstremne desnice, potkazivanju i osvajanju političkih pozicija moći. Dilema otadžbina ili umetnost razrešava se izdajom i jedne i druge.“

Razmišljala sam, čitajući ovu knjigu, u kojoj meri uopšte mogu da je razumeju čitaoci iz onih zemalja koje nikad nisu imale diktatorske režime, iz zemalja gde umetničko delo nije moglo da odvede u zatvor ili logor, iz zemalja gde niko nikada nije morao da prodaje dušu da bi se prilagodio ideologiji. I zaključila da sam, u tom smislu, u povlašćenom položaju. Prilično sam uverena da ovu Išigurovu knjigu mogu da razumem mnogo bolje od prosečnog Švajcarca, recimo, ili Britanca, za koga je Išiguro pre svega i pisao.

Išiguro je veliki pisac prevashodno zbog svoje neverovatne raznolikosti, koju na primer poseduje i Džulijan Barns. Naime, kad pročitate nekoliko njihovih knjiga, ne možete da poverujete da ih je sve napisao jedan isti čovek. Koliko je samo stilske i tematske različitosti među njegovim knjigama – u jednom od najbritanskijih Išigurovih romana, znamenitom delu „Ostaci dana“, potom u nekoliko knjiga sa naučno-fantastičnom tematikom, modernih knjiga koje se bave pitanjima veštačke inteligencije ili veštački proizvedenih ljudi („Ne daj mi nikada da odem“ i „Klara i sunce“), i zatim njegovih romana koji se bave tradicionalnim Japanom, toliko tradicionalnim da vas skoro uspavljuje dok čitate, čini vam se kao da ste ušli u neki iščašeni teatar („Bledi obrisi brda“, „Slikar prolaznog sveta“). Da li iko ikada zaista tako razgovara, pitate se. Ali izgleda da je tako bilo. Barem u Japanu, sredinom 20. veka.

Pišem na osnovu onih nekoliko Išigurovih knjiga koje sam dosad pročitala, znam da ih ima još, i moguće da tu postoji još slojeva i tematskih nivoa koje treba otkrivati. Lično, bile su mi najzanimljivije njegove naučno-fantastične knjige. A ove koje se bave tradicionalnim Japanom magične su na svoj način, pre svega zbog različitosti od svega što možemo pročitati u evropskoj ili američkoj književnosti, koja je, barem kod mene, najčešće na repertoaru.

Ostajem na kraju ove knjige sa nekoliko dilema vezanih za samu radnju i za sam završetak knjige, koji više podseća na politički pamflet nego na literarni tekst. Išiguro nije naivan pisac i sigurno to nije tako napisao omaškom. Nešto je time želeo da nam poruči. Želim da verujem da je nameravao da nam kaže sledeće: jednom režimski umetnik – uvek režimski umetnik. Kad se ideologija promeni, jedno vreme će se mučiti, prilagođavati, buniti ispotiha u sebi, ali na kraju će sa istom strašću braniti novi režim, kao što je nekada branio stari. Nije da nam ovakve pojave nisu poznate. Lako nam je da u to poverujemo, pa stoga, nažalost, i da razumemo.