SAN DA OBLAČIM ISPEGLANU BELU KOŠULJU

.
San da oblačim
ispeglanu belu košulju
na prvi pogled je
komičan.

.
Kroz prozor mi
na radni stočić
sleće vrana i svako
slovo koje napišem
pokljuca kao prosute
crne semenke.

.
Iz tog obreda
koji se često ponavlja
ne izvlačim zaključke
o simboličkom
kraju poezije,

.
poezija će cvetati i
predstavljati polazište
za nicanje nove magije
iz semenki koje oličavaju
svetlost, ljubav i užas.

.
Možda se sve svodi
na prosto pitanje ukusa
razmišljajući o suštini.
Da li je nedostojno
živeti bez moći
pisanja poezije.

.
Zar nije bestidna
nagost papira
na radnom stolu
gora od smrti.