“Verujem u zagrljaj dok mi pokazuje pogled na sliku koja ga smiruje. U gotovo pastelne boje vidi ka koji ga smiruje. Verujem u ono što jesam kad jesam. Verujem u vodjenje ljubavi. I još više u ono posle toga. Zagrljaj s tišinom na njegovim grudima. Dugo nepuštanje ni jedne misli koja nije ovaj tren. Verujem u sve blesave priče o poslu kojima prikriva zbunjenost što sam ja uopšte s njim. Verujem u psovku koje ne izgovorim, mrš u pičku materinu, gde me sada cimaš, živote. Sad kad sam prestala da verujem. Verujem da će nestati ovaj podgrudni jad koji stvaram sama. Verujem da sam uplašena od vezivanja i da stalno teram ljude od sebe. Teram ljubav. Verujem u rečenicu jednog davnog mladića, zar je toliko teško da prihvatiš činjenicu da te neko voli. Verujem da sam godinama u raskoraku svojih misli, duha i tela. Verujem da ću da se popravim jednog dana kad se zavese otvore i ja pogledam kroz prozor baš u njegov prozor. Verujem da je to parče zemlje po kojem hoda on svaki dan, nekom čudnom silom, isto ono koje mi je poklonio neko jednom u davnom snu. Žena slična meni. Verujem u držanje za ruke i njegovu jaknu koja nas pokrije kad počne letnji pljusak. Verujem da veruje da verujemo oboje u isto. Obgrlio me je jer je veliki i gledamo s litice brodove kako pristižu. Verujem u slamčicu kojom mi golica nos da me probudi jer žurimo u neku italijansku varoš gde se vino pije umesto mleka. Verujem da sad spava i nema pojma da mu sve što kaže verujem”, čita Manitu sa mog lapa nacrt za neku priču koju smo završili pre nego što smo se uopšte stigli da se upoznamo a upoznali se jesmo. U krivom ogledalu. Još je nešto izgovorio o pisanju tog mog lirskog romana i radnji koju treba da razradim, oživim sve te razgovore akcijom, al ne sećam se šta. Bolje. I tako ne trpim savete kad je pisanje u pitanju. Guram po svome sve dok mi se dopadne. A i posle guram dalje kad to dopadanje samo tren postane. Nikad nisam zadovoljna.Ispravka, vrlo retko sam zadovoljna. Sve mislim: “Kad bih imala toliko vremena, jednu bih knjigu pisala ceo život. I nikad je ne bih objavila. Šta kome trebaju moja trabunjanja”.

“Slušaj, mala, dodji ovamo da ti pokažem u šta da veruješ stvrano”. Stavi me ispred sebe, pokaže na svoje oči i kaže:” Gledaj duboko, duboko, duboko. Sažmi se. Pokupi se. Uskaldi sve svoje delove mene u jedno i poljubi ključ od moje duše. Udji. Kad vidiš sebe na mom krevetu u mojoj duši golu, onda ću moći ja da vidim sebe u tvojoj duši. Ne daš mi da udjem, zar ne kapiraš?

I tako.

Da l da ga pustim?

Da l ću umeti?

Kao da čuje moje misli, šapuće mi da me jeza hvata od miline.

“Pusti mi se. Pusti”.

Pustim.

.