TAJ TRENUTAК

Ovde trenutno vlada mir.
Ispijam ga s vinom
ispod naherene Moneove reprodukcije.
Stopio sam se
sa restoranom u tački
oko koje se obrće grad.

Legije krilatih
tanjira i čaša očekuju
napad gladnih službenika koji se
vraćaju s posla.
Кonobari još jednom
proveravaju sjaj
izglancanog escajga
koji je spreman na borbu
unapred izgubljenu.

Iza prozora,
pred zapanjenim
očima ulice,
već uveliko traje rat.
Automobili su borbena
vozila koja nadiru
prema razoružanoj
vojsci pešaka,
duboko porinutih u
svoje paučinaste misli.

Smrt mora da opravda
razloge svoje
dvadesetčetvoročasovne
budnosti.
Ugovor sa sudbinom joj
dopušta da može da bira
lekarske izveštaje
s lica nesreće:
infarkt u sali za ručavanje,
ili kvar na kočnicama
samo desetinu metara
ispred pešačkog prelaza.

U svakom trenutku
treba imati sreće,
ali i biti naivan
da bi se lakše poverovalo u njenu
natprirodnu moć.

Samo tako mogu
da zaustavim neobuzdano
okretanje grada
i utišam jadikovke
na njegovim bulevarima –
smolastim kao
upaljene sveće.

Taj trenutak na kraju dana,
kada počinje svečanost
zalaska sunca iznad reke,
bar može da stvori
privid da sam
srećan.