Sebe zamišljate u vagonu. Samo ste jedna od stotinu svinja, krava ili ovaca. Osuđeni jedni na druge, bez vode i hrane i bez svesti da ćete uskoro završiti u klanici. Tako priljubljeni jedni uz druge svojom pojavom uznemirujete mladića. Njegova nevinost je čista. Ipak zbog iste on pokušava da se ubije, te ga iz takvog ludila posrnuća spasava Zidar, ili zapravo Bog. Učinićete veliko delo. Isto ćete platiti životom i već u dvadeset i drugoj godini preselićete se u nepoznato. Ipak, nećete izroditi smrt, dok će vašu, uskoro, ili sasvim brzo, pregaziti vreme.

Bohumil Hrabal, kao savremeni češki pisac, od mučnosti sveta branio se humorom i sarkazmom. Oprobao se u više zanimanja. Pominje se da je bio železničar, te službenik u železnici. Kažu da bio je i boem. Završio nauku kojom se nikada neće baviti, istu čak i doktorirao. Imao, verovatno, problema da se u struci zaposli. Izabrao životne pozive, odlučio se da prihvati poziv pripovedača i u tome značajno uspeo.

Sa velikom radošću prihvatam se knjige “Strogo kontrolirani vlakovi” želeći da, najzad, nakon toliko prošlih godina, nešto od Hrabala pročitam. Prvi susret je ispunen očaravajućom žestinom, prekomernim emotivnim nabojem i zadivljenošću samom stilistikom ovog autora. Hrabal nije pisac svakodnevnih uobičajenosti. On zna da nezanimljivo učini zanimljivim, a da preteranim detaljima ne optereti čitaoca. O čemu god da piše sigurno je da vinovnicima svih mogućih dešavanja udahnjuje sasvim vidljivu živost. Polazeći od neobaveznosti, kao tačke koja vodi do neočekivanosti koja će zaseniti, Hrabal pripoveda jasno i višeznačno. Sva moguća tumačenja su lako utvrdiva, a svako od njih u korenu svoje egzistenzije ima za cilj oneobičavanje stvarnosti.

Kada čitate Bohumila Hrabala vi čitate i Džozefa Helera, Kurta Vonegata i Patrika Ziskinda. Otkrivanje Helerove satire, kroz jasno iscrtane tragične završnice protagonista, vi, ujedno, otkrivate i crnohumorsku atmosferu koja vas poput crne magle oslepljuje, ali i zavodi. I uvek ostajete gladni takvih dešavanja, onih u kojima se pogibije ismevaju, što je slučaj kako sa “Kvakom 22” tako i sa ovim Bohumilovim delom. U mnogome Hrabal će iskazivati i apsurd, koji će, razume se, i to sasvim uspešno, spojiti sa sarkazmom, a sve kroz satirično viđenje sveta. Crnohumorska atmosfera, poput one u delu Džozefa Helera, kao što smo rekli, zavodi čitaoca, izoštrava njegova čula te, tokom čitanja, osluškuje pokrete i nepokrete svega i svačega.

Hrabal nam, kroz priču, predstavlja mladića Miloša. Njemu je dvadeset i dve godine i radi kao železničar u jednoj železničkoj stanici. Nasuprot njegovoj pojavi i ličnosti, kao sušta suprotnost, egzistira pojava i ličnost njegovog kolege, prometnika Hubička. Hubička je strastveni ženskaroš te će u jeku noćne smene povaliti koleginigu Zdenku i na njenoj zadnjici ostaviti pečate železničke stanice. Kao treća figura, koja upotpunjuje, sasvim, sliku tadašnje Češke muške ruke, egzistira i pojava i ličnost šefa železničke stanice. On je strastveni golubar koji se sprema da pređe u viši čin dok manjkavosti svojih kolega surovo osuđuje, ali ipak bira, za neke, pristojniji način da iskaže svoj bes.

Vreme dešavanja jeste završnica Drugog svetskog rata. Prizori viđeni očima mladića samo su moguća slika tadašnjih razlupanih čeljusti sveta. Onda, kada je svet najviše dobijao po zadnjici, Miloš je otkrivao i sopstvenu seksualnost. Ona nije dolazila do izražaja sve do trenutka kada nevinost biva otklonjena rukom iskustva. Pre toga mladić umišlja da pati od određene bolesti te silovito veruje da će određenim činom preći u muškarca. Kada se oslobodi nevinosti, on će se zapravo osloboditi prošlosti. Ta se nevinost ogledala u sažaljivim pogledima na životinje koje u vagonima umiru, na mecima polupana stakla vagona koji je zaustavljen i unakažen. To lice stvarnosti udaralo mu je šamar i on je okretao glavu samo kako bi izbegao dalje udarce.

Hrabal i kada piše o tragedijama on ne piše o beznađu. Završetak za njega nije završetak već novi početak koji se nikada ne može završiti. Najpre, priču otpočinje nekakvom komedijom. Dodaje sarkazam, njegov je humor izrazit, te uveseljava čitaoca. Čitajući dalje, žureći ka otvaranju poslednjeg vagona u koji ću ući, nisam ni slutio da će završnica biti jedna od najpotresnijih ikada. Slika rata i slika poraza koji se iz rata uvek rađa, jer u ratu nema pobede, dočarane su veoma emotivno. Bomba koja eksplodira samo je svetlo koje ne služi nikome. Ta pečurka dima u nečijim očima može biti pobeda, ali u očima drugih ona je samo nova uzaludnost koja se uporno, i uvek iznova, otkriva na kraju svih krajeva.

“Strogo kontrolirani vlakovi” priča je o životu vagona koji prikačeni jedni na druge čine celinu koja uspešno funkcioniše. Bivaju strogo kontrolisani od strane stanične adminstracije koja ih uspešno usmerava u pravim pravcima. Ponekad, u sebi će nositi pogrešne odluke i smejaće se sopstvenim sudbinama, a onda će, kada se u njih nastani nesreća, bes i nezadovoljstvo, odvojiti se jedni od drugih, te će celina biti narušena. Tako odvojeni, statični i zaboravljeni u pustinjama i peščarama, ranjeni, iščekuju smrt kao konačno odredište svega njihovog. Završna slika ostavlja dosta prostora za plač. A onda, kao otklon moguće patetike, Hrabal, zahvaljujući svojoj duhovitosti, izdiže život iz pepela i ostavlja ga slobodnom suncu da isto tako, slobodno, ponovo olista i nasmeje se samom sebi.

“Trebalo je da sjedite kod kuće na dupetu…”

.

A Brana Petrović kaže:

.