Ostale su pesme, koje su se pevale više za druge, ali ne i njegov život kao pesma.

Balaševića sam slušao od osnovne škole negde do dvadesete godine.

Onda sam prestao.

On ne može samo da se sluša, on se živi.

Posebno onaj iz poslednje faze.

Depresivni Balašević, razočarani Balašević, umorni Balašević…

Onaj prvi je voleo svet, ljude i život, ovaj drugi se povukao.

Onaj prvi je bio svačiji, mogao si da ga sretneš u vozu, u Novom Sadu na biciklu, mogao si sa njim da igraš fudbal, mogao je da ti da svoj broj telefona da ga zoveš da se vidite kada dođeš u Novi Sad, kao nekim mojim prijateljima.

Bio je samo Đole.

Onda je Đole postao gospodin Balašević, stvarala se sve veća distanca između njega i ljudi, pod teretom pritiska života i krenuo je da se povlači u sebe.

Da smo jednog Balaševića slušali, a drugog upoznavali.

Da smo jednog zamišljali, a drugog sretali.

Da smo jednog voleli, iz srca, a drugog poštovali, sa distance.

Onaj iz pesama nas je zvao da se družimo, a onaj iz realnosti se skrivao od ljudi.

Onaj iz pesama nam je pričao gde živi, sa kim živi, kako živi, a onaj iz realnosti nepoverljiv, kao neki mrga iz komšiluka.

Balašević je postao neko drugi, pod teretom pritiska života i krenuo je da se povlači u sebe, razočarava.

Takve su mu na kraju bile i pesme…

“Od ljudi sam ruke digo, što zbog sebe, što zbog njih.”

Nakon godina studiranja, pisanja, aktivnog života.

Shvatio sam da me Balašević vodio u depresiju, melanholiju, setu, beznadeženost…

I da sam njegove stavove prihvatao kao svoje, što mi je nekako smanjivalo motivaciju, guralo u letargiju, pesimizam, emocionalno sam bio preopterećen, usamljen.

Kao da su negativna uverenja preovladavala u meni.

Kako sam se udaljavao od takvog Balaševića, nekako sam bio stabilniji, poletniji.

Nisam žalio za prošlim životom, nego sam gledao u budućnost.

Bio je tu i drugi Balašević, razigran, raspevan, slobodan, kome se radovala moja priroda.

I kao da su se borile te dve prirode, kao i kod njega.

Jedna koja voli ljude i svet, druga koja se od njega sklanja.

Onda sam se pobunio, ne protiv njega,

nego protiv tog pogleda na svet.

I ponovo sam se rodio.

Bez želje da romantizujem bilo šta, bilo koga, nego da budem svoj.

Nakon toga sam shvatio da su postojala dva Balaševića.

Jedan koji je voleo život, ljude – “hej, haj, baš nas briga.”, “okreni taj ringišpil”, koji je svuda išao bez zadrške, i onaj drugi koji se zatvarao, nije odgovarao na pozive, poruke…

Sve je to bio Balašević…

Ali je drugi preovladao nad prvim.

Tanatos nad erosom – tačnije sila koja vuče na dole silu koja vuče na gore.

Još za života, davno, davno, napisao sam da mu je potrebna promena, iskorak…

Kao put do nove inspiracije, pesama i života, koja bi mu sačuvala i zdravlje.

Da li je bilo realno spasiti ga?

Da li je imao prijatelje?

Ili je slušao samo svoj glas koji mu je šaputao da odustane i baci sidro?

Koliko puta sam želeo da dođem do Novog Sada, i da ga nekako izvučem iz kuće, da šetamo, da pokrenem u njemu mnogo šta, kao mlađi kolega.

Uzalud, zatvorio se.

Crna je preovladala nad belom.

A mi smo i dalje tražili onog Balaševića iz mladosti, nasmejanog dečarca koji je spreman svakome da zasvira i napiše pesmu, kome nije silazio osmeh sa usana.

Gde je nestao takav Balašević?

Kada smo ga izgubili, da li davno, ili pre koju godinu kada je otišao?

Da li raspadom Jugoslavije, kada su se raspali i mnogi njegovi snovi i iluzije?

Koliko od nas je želelo da ga spase, a da li je ikome uspelo?

Teško.

Kada ni prvi Balašević, onaj veseli, nije pomogao drugom, mlađi starijem, nego se jednostavno zatvorio.

I podigao toliko veliku tvrđavu između sebe i sveta.

Da je u njoj uvenuo, u samoći.

A svi su ga čekali, a svi su ga voleli.

I on je to negde znao, ali kao da nije dovoljno osećao.

Pisao je pesme, ali je odustao od pesme.

Da mu i život bude pesma, kao nekada, kada je smišljao sve te jednostavne, a genijalne pesme.

Posle je zakomplikovao, zato su se teže i slušale i pamtile.

Povremeni koncerti nisu bili dovoljni da se vrati u život.

Ostalo je sećanje na prošlost, ali je nedostajala sadašnjost i budućnost.

Kao motiv za sutra.

Kada prestaneš da živiš svoje pesme, samo ih pevaš, i to za druge, manje za sebe.

Prestaješ da živiš.

Pesme nisu dovoljne, potreban je i život, a i stvarnost u kojoj si glavni lik, kao u svojim pesmama.

Djole je to negde prestao da bude, na kraju je ostao samo gospodin Balašević.