Čitam njegov dnevnik ovih dana i ono što posebno boli, to je sudbina njegove supruge, Janine, koja se prerano razbolela. Negovao je poslednjih deset godina njenog života. I posmatrao, kako i sam kaže, njeno lagano propadanje. Ne samo tela, nego i duha.

Česlav i Janina su se upoznali za vreme Drugog svetskog rata, u Poljskoj. Verovali su u novi svet, onda su shvatili da ne ide sve po planu, i preselili su se u Francusku. Ona je bila prvi čitalac i najveći kritičar njegovih dela. Prava drugarica za sve u životu. Imali su dva sina.

I u nekom trenutku se razbolela, i od vesele žene postajala je neko neprepoznatljiv. Bili su veliki par, veliki ljubavni par. Prepuni života i strasti. I njoj se desilo šta se desilo, vezana za krevet, za tuđu brigu.

On je ostao sa njom. Prvo tragao za lekom, a onda je prihvatio takvu situaciju. Nije baš mogao sve da radi oko nje, pa je plaćao bolničarke. Da je pomeraju, kupaju, podižu.

Gledao je kako mu vene pred očima, žena koja je nosila porodicu, pretvarala se u senku. Nije mogao da je ostavi. Ostao je uz nju, nekad zapanjen šta gleda i vidi. Kako onakva lepota postaje sve ono drugo.

Kada je otišla, zauvek je ostao oštećen za novu ljubav. Zbog svega onoga što je gledao i video. To je trajalo nekih deset godina.

Život mu je obeležila borba za nju. Prvi deo velika ljubav, divljenje, drugi deo propadanje. Uma. Tela. Duše. Da se nekom, u teškim situacijama, zapitao šta sam ovo voleo i da li je ista osoba u pitanju.

Sedeo je pored nje i pisao, željan razgovora sa njom, šetnji, putovanja. Imala je samo krevet. I njega pored kreveta koji je čuvao.

Nadživeo je nekih 20 godina, ali nikada to više nije bio isti čovek. Nije hteo da je ostavi u nekom domu. Hteo je da bude u kući.

Patila je od Alchajmerove bolesti, i još nekih propratnih simptoma, koji su gasili celo telo. Vremenom ga nije prepoznavala. Potpuno se gubila, a on je ostao tu.

Njegova najpoznatija knjiga “Zarobljeni um” govori o zarobljenosti uma ideologijom, a njegov dnevnik o zarobljenosti bolešću.

Da ne znaš šta je gore.

I da neretko, nijedno, ni drugo, nema leka.