Velimir Visković, O drugima, o sebi, Zagreb, Ljevak, 2022.

Au­to­bi­o­graf­ski i me­mo­ar­ski za­pi­si Ve­li­mi­ra Visko­vića, zna­me­ni­tog hrvatskog knji­žev­nog kri­ti­ča­ra i teoretičara, esejiste, urednika i lek­si­ko­gra­fa po­ja­vi­li su se 2022. godine u iz­da­nju re­no­mi­ra­nog zagrebačkog iz­da­va­ča Lje­vak.

Vi­sko­vi­će­va knji­ga me­mo­a­rskih zapi­sa O dru­gi­ma, o se­bi, do­no­si či­tala­štvu srpsko-hrvatskog jezičkog područja, iz­me­đu osta­log, ži­vot­ne i knji­žev­ne por­tre­te ne­kih od naj­važni­jih kul­tur­nih ime­na ju­go­slo­venske, hr­vat­ske i srp­ske knji­žev­no­sti, od kon­ca šezdesetih go­di­na XX stole­ća pa sve do na­ših da­na.

Ve­li­mir Vi­sko­vić pom­no, de­talj­no i bri­žlji­vo, „lek­si­ko­graf­ski”, is­pisu­je jed­nu iz­vr­snu „romantizovanu“ hro­no­lo­gi­ju svog života ali i „kronologije“ lju­di, kul­tur­nih i knji­ževnih de­lat­ni­ka, sa ko­ji­ma je u če­tr­de­set go­di­na kul­tur­nog de­la­nja za­jed­nič­ki delio i su­prot­sta­vljao ži­vot­ne i rad­ne afi­ni­te­te. Delimič­no osobito no­stal­gič­ni, Vi­sko­vi­će­vi me­mo­a­ri po lakoj čitljivosti i andrićevskom preblagom tonalitetu od­u­da­ra­ju od po­zna­te slavne me­mo­ar­sko-romansirane „fik­ci­je” (Mir­ko Ko­vač – Vri­je­me ko­je se uda­lja­va, Mi­ro­slav Kr­le­ža – Dje­tinj­stvo u Agramu 1902–03, Igor Man­dić – Pred­smrt­ni dnev­nik, etc.). Viskovićeva je memoarska proza u maniru rafinirane poetičke romantičarske stilistike mnogih hr­vat­skih pi­sa­ca pre Prvog svetskog ra­ta či­ji su kul­tur­ni i ži­votni „ob­zo­ri” pre­ma­ši­va­li gra­ni­ce nji­ho­ve ze­mlje. Ova Viskovićeva knjiga je­ oso­bi­to upe­ča­tlji­vo šti­vo i vredno knji­ževno sve­do­čan­stvo jed­nog de­la hr­vat­ske, srp­ske i ju­go­slo­ven­ske kulture i književ­no­sti. Vi­sko­vić, ia­ko ne že­le­ći da nje­go­va knji­ga bu­de samo isto­ri­ograf­sko sve­do­če­nje ne­go­li knji­ga „literarnih za­pi­sa”, za­pra­vo po­sti­že i jed­no i dru­go u punom obimu. Pišu­ći naizgled poglavito o sebi (svom životu), Vi­sković po­sle­dič­no mnogo više i sugestivnije pi­še i o dru­gi­ma. Otkri­va­ju­ći se­be, Vi­sko­vić ot­kri­va i ži­vo­te dru­gih. Refe­rent­na tač­ka u svetskoj autobiografskoj prozi s ko­jom se mo­gu po­re­di­ti ovi iz­vr­sni me­mo­ar­ski i au­to­bi­o­graf­ski za­pi­si V. Vi­sko­vi­ća mo­že bi­ti, ta­kođe iz­vr­sna, me­mo­ar­sko-au­to­bi­o­grafska knji­ga Var­la­ma Ša­la­mo­va (1907–1982) – Kr­ho­ti­ne dva­de­se­tih – u ko­joj ovaj po­zna­ti so­vjet­ski pi­sac ni­je ispi­si­vao sa­mo svo­ju puku životopisnu po­vest (kao u knji­zi Četvr­ta Vo­log­da), već je vrlo precizno analitički osli­kao i dru­štve­no-književno-kul­tur­nu sce­nu i ambijent te epohu so­vjet­ske Ru­si­je tih go­di­na.

Što se srp­skog i beogradskog kul­tur­nog kru­ga tiče, ovi Viskoviće­vi za­pi­si podjed­na­ko su va­žni kao i za hr­vat­ski knji­žev­ni publi­kum jer do­no­se ver­ni pe­čat jed­nom vre­me­nu koje je obe­ma stra­na­ma bi­lo za­jed­nič­ko, i pred­sta­vlja dra­go­ce­no sve­do­čan­stvo jed­nog de­la za­jed­nič­ke isto­ri­je i ži­vo­ta Hrvata i Srba. Vi­sković, da­ka­ko, či­ta­o­ci­ma do­no­si na stra­na­ma svo­je knji­ge oso­bi­to za­ni­mljive zbi­lje i zgo­de iz ličnog i dru­štve­nog ži­vo­ta, primerice: Igo­ra Man­di­ća („po­ne­kad li­be­ra­la, po­ne­kad anarhi­sta”) – svog pri­ja­te­lja i knji­žev­no-društve­nog sa­bor­ca, za­tim Vi­sko­vić po­sve­ću­je jed­nu od pr­vih sli­ka u svojoj knji­zi svom lek­si­ko­graf­skom direk­to­ru i velikom knji­žev­nom uči­te­lju Miro­sla­vu Kr­le­ži (ko­ga u ovoj knji­zi frag­men­tar­no upo­zna­je­mo, ali do­ista ver­no i iz­bi­li­za, takoreći „radno“ i na „dužnosti“, u onim mo­men­ti­ma ko­jih nema previše zabeleženih u Kr­le­ži­nim Dnev­ni­ci­ma, memo­a­ri­ma, sve­do­če­nji­ma dru­gih ili iz ostalih dostupnih knji­žev­no-istorijskih iz­vora). Dram­ski pi­sac Slo­bo­dan Šnaj­der za Vi­sko­vi­ća je pi­sac ko­ji je u svo­jih pe­de­set go­di­na „stvo­rio vi­še de­la nego i je­dan nje­gov vr­šnjak”. Visković, kao bor­he­sovac, neizostavno pi­še i o Ki­šu, prise­ća­ju­ći se svog tek­sta u Oku, kon­cem se­dam­de­se­tih go­di­na, kada je bra­nio Kišov knji­žev­ni do­ku­mentar­ni postupak u je­ku napa­da za pla­gi­ja­tor­stvo po­vo­dom zbir­ke novela Grob­ni­ca za Bo­ri­sa Da­vido­vi­ča. Vi­sko­vić oso­bito sen­ti­men­tal­no pi­še i o svom starom pri­ja­te­lju „ana­cio­nal­nom lje­vi­ča­ru” Predra­gu Matvejeviću. Be­o­grad („ko­zmo­po­litska me­tro­po­la, li­be­ra­lan grad, otvo­ren eu­rop­skoj kul­tu­ri, kul­tur­no sredi­šte ci­je­le Ju­go­sla­vi­je”), u memoarima V. Vi­sko­vi­ća nosi poseb­no me­sto. O nje­mu Vi­sko­vić pi­še sa iz­ra­zi­tom no­stal­gi­jom iz da­na posto­ja­nja ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je. Ka­ko vi­di­mo, Be­o­grad je Visko­vi­ću bio usput­na „sud­ba”: slu­že­nje voj­nog roka u Gar­di na De­di­nju, vr­lo ra­no či­ta­nje i pra­će­nje be­o­grad­ske knji­žev­ne peri­o­di­ke (ča­so­pis De­lo), druže­nje sa Igo­rom Man­di­ćem u Be­o­gra­du, etc.

Takođe, kroz ove zanimljive i „borhesovske“ me­mo­a­re de­fi­lu­ju i knji­žev­ni­ci, knji­žev­ni kri­ti­ča­ri i te­o­re­ti­ča­ri kao i mnoge jav­ne lič­no­sti kulturnog života Jugosla­vi­je se­dam­de­se­tih i osam­de­se­tih godi­na; tu ogromnu prustovsku galeriju nebrojenih imena, između ostalih čine i: Stanko La­sić, Alek­san­dar Flaker, Goj­ko Te­šić, Du­brav­ka Ugre­šić, Sla­ven­ka Dra­ku­lić, Sti­pe Šu­var, Zlat­ko Crn­ko­vić, Va­sa Mi­lin­če­vić, Jo­van De­re­tić, Mi­li­voj So­lar, Ra­doslav Bra­tić, Ja­ra Rib­ni­kar, Mir­ko Ko­vač, Mi­hajlo Pan­tić, Vuk Kr­nje­vić, Alek­san­dar Jer­kov, Da­vid Albaha­ri, Bo­ra Ćo­sić, Bo­ri­slav Pe­kić, Drin­ka Goj­ko­vić, Bo­ri­slav Mi­haj­lo­vić Mihiz, Mo­mo Ka­por, Vla­ho Bogišić, Miljen­ko Jer­go­vić, Pa­vao Pa­vli­čić, Ra­de Šerbedži­ja i mno­gi, mno­gi dru­gi kul­tur­ni i društve­ni de­lat­ni­ci s da­na­šnjih pro­sto­ra Hr­vat­ske, Srbije, Cr­ne Go­re, BiH, etc.

Ve­li­mir Vi­sko­vić ovim je me­moa­ri­ma oslikao ne sa­mo deo svog bo­ga­tog ži­vota kul­tur­nog de­lat­ni­ka i lek­si­ko­gra­fa, već je i odi­sta načinio su­ge­stiv­nu i ver­nu romansira­nu po­vest jed­nog zajed­nič­kog de­la kulturnog ži­vo­ta (dugog preko če­ti­ri de­ce­ni­je) Hrvatske, Sr­bi­je, Be­o­gra­da, Za­gre­ba i knji­žev­nih tokova ko­ji su „stru­ja­li” na ovim re­la­cija­ma i tvorili jed­nu, ipak, di­vlje­nja do­stoj­nu kul­tu­ru u jugoistočnoj i srednjoj Evropi dru­ge po­lo­vi­ne 20. ve­ka.

(Tekst je izvorno objavljen u Kulturnom dodatku beogradske Politike, 24. XII 2022, na strani 4, pod prvobitnim naslovom: Memoari jednog krležijanca)¹