Kada čitate Jeleninu prozu, a naročito u periodima nesreće koja vas svakodnevno obuzima, i kada mislite da nema izlaza, doživljavate prosvetljenje. Književnost, ako bismo je posmatrali isključivo kroz Jelenino stvaralaštvo, ima za cilj da podstiče ono dobro u ljudima, da širi lepotu reči dobro ukomponovanih u još lepšu rečenicu, kao i da svakom čoveku pruži pripadajuću mu utehu. Ni u najmanju ruku Jelenina književnost nije beznadna. U određenim momentima ona će biti pokisli lav, ali će urlik baš takvog lava uplašiti sve demone koji su nikada bliži.

Jelena, svakako, a što je potpuno neosporno, ženskom peru vraća oštrinu. Njen cilj je da nas upozna, a verovatno i podseti, na značaj dobrote, razumevanja, poštovanja, požrtvovanja, pa i pravednosti. U njenoj književnosti prisutna je ta išigurovska nežnost. Ta nežnost njenog jezika izvire iz same liričnosti njenih proznih zapisa. Mada, i u poeziji, Jelena je okrenuta ljubavi, nekada uzvraćenoj a nekada ne. Ona ljubav stavlja na pijedestal te posmatra njene noge koje je mogu zgaziti, ali takođe i poneti, odvesti u neke, po svemu sudeći, lepše svetove.

Čitajući baš ove priče uvideo sam koliko književnost može biti nevino i čisto polje. Koliko lirski izražaj može doprineti samom kvalitetu napisanog, te misaona struktura koja se prolongira kroz monologe kao najčešće sredstvo komunikacije sa čitaocem. Naravno, autorka, kao što znamo, komunicira sa svojim čitaocima kroz postavljanje pitanja o određenim osećanjima i saznanjima. Ona poznaje odgovore, zna njihovu težinu i pripadajuću im blagost, ali ipak čitaocu ne objašnjava već ga prisiljava, sasvim pozitivno i poželjno, na promišljanje o onome šta je pročitao.

Jelenini likovi i njihove sudbine, te sve ono šta iz njihovih sudbina proizilazi, oživljavaju u čitaocima poput vatre koja se, zaista, a u to sam se uverio kroz čitanje “Odustajanja”, nikada ne gasi. Ona ne ostavlja čitaoca na cedilu već ga uvek prati i podršku pruža kroz svako novo delo. I zaista je tako, autorka ne podvlači scene nasilja i ne predstavlja ih kao prepreke nesavladive. Ako ih i ima one su u službi podučavanja neiskusnih. I sve je u službi književnosti, one istinske, a čiji je Jelena predstavnik, a takvih, priznajmo, nema mnogo.

Tokom čitanja vodićemo se osećajem. Padaće kiša, ili će sijati sunce. A mi ćemo imati jedno sigurno utočište. Mogli bismo, zacelo, Jeleninu prozu posmatrati kao kuću u kojoj možemo imati mir, strpljenje, svaku bitnu vrlinu, ali bismo u istoj uživali, barem oni koji u tome uživati mogu, u sarkazmu i, ponekad, apsurdu. Jelenine prozne tvorevine sigurne su kuće za umorne, razočarane i neutešne. Njena književnost je lepa i umilna, poput psa koji nas isto tako gleda u oči. U njemu nema zazora, niti prekora, možda čak najviše sažaljenja, ali smo sigurni da, takođe, ima i opraštanja, ljubavi i dobrote.

Svrstati Jelenu Lengold među najbolje stvaraoce današnjice, bez zadrške i predomišljaja, znači književnosti vratiti izgubljeni sjaj, pokazati joj put sa kog je skrenula, te je zamoliti da se na isti vrati. Svetovi njenih junaka međusobno se dopunjuju. Ta šetnja, ili lakonogi prelaz, iz prošlosti u sadašnjost, dok se za budućnost ne mari, otkriva nam nameru autorke da jačim materijalima izgradi unutrašnji svet svojih likova..

Naravno, Jelenini likovi su kako žene tako i muškarci. Njihovi glasovi se, iz priče u priču, smenjuju. Interesantno je i zapažanje da svi oni, kakvi god u svojoj nesreći bili, ipak biraju dobro. Nemoćni da čine zlo, kao što Komadina kaže “Barem da mogu da činim zlo”, vraćaju se svojim kućama i ljudima koje sada gledaju drugim očima. Cilj je da se akter preoblikuje, da ga upoznamo sa misaonog aspekta, a zatim da budemo svedoci njegovog vaskrsnuća ili možda čak pomirenosti sa neizbežnim i nepromenjivim.

Književnost, najzad, ima i ulogu utešiteljke. Čitanjem proze Jelene Lengold čitalac ostaje zabezeknut, pitajući se da li je moguće da je u današnjem svetu i dalje prisutno sve ono šta se označava sa “demode”. Vraćajući književnosti svoj početni sjaj, ili ga učvršćujući još više, autorka nam nudi književni personal koji želi da nas, kroz sopstveno iskustvo, a naročito ono ispunjeno osećajnošću i promišljanjem, nauči svemu onome šta smo zaboravili. Da nam udari šamar kako bismo omirisali realnost današnjice. A taj miris današnjice ne mora, nužno, biti neprijatan. “Pokisli lavovi”, tačnije priče u knjizi sadržane, oda su nesnađenim i povređenim ljudima. Oda sećanjima i zaboravu, te mogućnostima, možda čak i uzaludnim, da se okrenemo sebi. Jer svaki je čovek tvorevina koja svedoči svom vremenu, a ponajviše sebi. I nikada se ne umire od dobre reči, već od one loše.