Rado bih bila sjebana u striptiz baru u Arizoni

dok palim cigaru ispod neonskog znaka

i čizme su mi prekrivene prašinom.

Rado bih očajavala

gledajući obrise divovskih kaktusa

prislonjene na radioaktivno ljubičasto nebo.

Rado bih uzdisala od muke

sa rukama na volanu glomaznog kabrioleta

i tetovažom prostreljenog srca na ramenu.

.

Rado bih se ubila u Indoneziji,

skočila u usta drevnog kamenog božanstva

obraslog mahovinom nasred džungle,

kotrljala se u očaju niz beskonačna rižina polja,

bezvoljno širila bambusove škure

sa pogledom na ptice i vodopade.

A sranje je tebra kad ropćeš pored masnog štednjaka,

nije ti ni do čega u neokrečenoj sobi

i duša te boli nasred sivih čekaonica.

Pa ko bi normalan na taj način

uopšte riskirao da ne bude srećan.

Kad su okolnosti ružne, nema uslova za tugu.

Prosto nema i ćao.

Osuđen si na sreću, pa se snalazi.

I evo, snalazimo se.