“Lepotu niko ne može da naljuti”, Manitu me je prekinuo u pola rečenice. I, naravno, izmamio osmeh. Uzeo me je za ruku i poveo do ogledala.

“Pogledaj kako sjaj teško probija opnu koju si stvorila bezrazložnim kidanjem ni oko čega. Gledaj, gledaj samo kako se bori. Ako se budeš ljutila, onda ćeš brzo da ostariš. I onda ćemo morati sva ova ogledala iz kuće nekome da damo”, obgrlio me je.

Ućutim i gledam kako se moje skoro spušteno lice do podbratka lagano vraća u normalu dok podižem obrve. Gledam kako nestaje grč. Vidim kako se sitne bore gube. Osećam kako svetlost sunca hrani moje čelo i kako glača moje misli koje se s telom vraćaju u normalu. I počinje sijanje. I postanem svesna činjenice kako je mu je srce obajčeno dalo snagu da preko sedam mora i sedam gora izdrži dolazak do utrnulog moga srca. I razli se nešto po meni, toplo, blago, umiljato, čedno. Veselo.

“Koliko do juče sekla sam preko kolena. Bila stručnjak da oteram od sebe. I svaki put bi mi bivalo sa samom sobom sve teže. I patnja je postala navika. Da, treba biti blag sebi. Onda budeš blag i drugima. Onda se desi nešto, nije ni bitno gde ni kako, što te učini veselim u prihvatanju. Tiho zgaziš po zelenom tepihu bos. I postaneš lak poput leptira”.

“Vidiš, ta blagost vezuje me za sve trenutke koji nepobitno duboko mnome vladaju da odmah zaboravim sve što nije trebalo ni da pamtim. Mesta gde nisam želeo da budem. Očaj koji me terao da budem negde a da sam duboko znao da mi to nije trebalo”.

“Možemo li da zaboravimo?”

“Ne verujem da možemo. Možemo da ne pamtimo”.

” I u čemu je sada razlika tu?”

“U tome ima li ljubavi ili je nema”.

“I to je sve?”

“Sve. Šta ćeš više”, nije pitao. Zaključio je.

“Pa ništa”.

Vrtimo se tako celog života učeći a rodjeni smo sa gotovom formulom za to sve.

.

(iz “Manitu, ljubavi moja”)