ne mogu da pišem o tome

ne mogu da pričam o tome

ne mogu da mislim o tome

osećanja izbijaju po koži kao čirevi

lome telo, kasape ga

nemaju trunke milosti

donose informacije iz unutrašnjosti groma

dok hodam ulicom

ili sedim na kauču

vrh oštrog plamena mi se zabije u potiljak

i nervni sistem zasvetli

pretvori se u reku sa bezbroj pritoka

koja nosi prizore

dece i životinja koje pate

na celom svetu

u tom trenutku

osetim u koritima reka

sve mračne sobe, bol i glad,

ruke zlostavljača i strah,

nevine oči koje traže ljubav

hiljade tački patnje na okruglom svetu

počne da vibrira

zvuk groma ima frekvenciju vriska

uši mi krvare

i ne postoji nikakav ostatak bića

preko te boli

koji bih mogla da nazovem „ja“

ta bol je moja smrt

ne mogu da mislim o tome i ostanem živa.

.

neko možda može.

neko možda mene smatra kukavicom

koja ne ume da podnese osećanja.

ali šta neko zna o mojim osećanjima?

jeste li ih ikad iskusili?

vaše najviše je možda moje najmanje.

nema osećanja u akciji.

ne može se aktivirati čovek paralisan od boli.

aktiviraju se oni koji osećaju taman toliko

da im bol ne da mira, ali ih ne usmrti.

.

pustinjaci sede u mestu

daleko od sveta

daleko od svog života

prebrajaju vlastite kosti

i pokušavaju da utišaju taj škripeći zvuk

sveta koji pati

zvuk koji većina ne čuje nikad

oni čuju stalno

i čitavo njihovo postojanje

podređeno je neutralisanju zvuka

od kojeg oči i uši krvare.

apsolutno saosećanje je isto što i smrt.

utapanje u realnosti drugog.

to moderni svet ne razume.

od svih očekuje isti kanister razblaženih osećanja.

od svih očekuje akciju.