“Najgore od svih čekanja je čekanje sebe”, kaže Manitu.

“Vraćaš me na nešto čega ne bih volela ni da se setim”.

“Vraćam se na moje čekanje tebe da ti dočekaš sebe”, kaže Manitu.

“Molim te, ne vraćaj me tamo!”uzviknuh.

Bili su to dani ludila. Dani koji su prošli. Jednom ću ih opisati ne bih li jednoga dana mogla sa Manituom da razgovaram o tome kao o nečemu što čak nije ni bilo u duši. Jedino u vremenu. A šta je vreme spram sadašnjeg trenutka kad se ljubavlju gledamo. Pravo u suštine. I ne mislimo mnogo na sutra. Sutra je sutra. Isto kao i danas. Mirno i ispunjavajuće.

Idemo da spremimo kolač od pšeničnih klica, bez brašna, testo za uštipke od crnog brašna koje miriše na stare vodenice potočare. Opet sam zavolela da kuvam.

Žena kad voli, voli da nahrani onog koga voli.

.

(Manitu, ljubavi moja)