Zbirka priča “Vašarski mađioničar” autorku potvrđuje kao ozbiljnog stvaraoca kom književnost nije samo reč, već mit koji se postepeno otkriva, te ideal kom se svakodnevno teži. “Vašarski mađioničar” dobio je čak četiri književne nagrade, jedna od njih je i Evropska nagrada za književnost, dok je isti doživeo tri izdanja. Prvi put objavljen 2008. godine predstavlja sasvim uspešan nastavak prethodne dve Jelenine zbirke, te romana “Baltimor”, jer Jelenino pisanje se nadopunjuje. Izvirući iz istog izvora, sećanja kao najboljeg materijala za izgradnju i sadašnjih misaonih odrednica duše, “Vašarksi mađioničar” u sebi sadrži niz malih života proživljenih raznoliko, pri čemu je, ipak, reč samo o jednom, onom koji sumarno predstavlja sva moguća rođenja i sve moguće smrti, a koje je autorka, sasvim uspešno, utkala u svaku od priča.

Književno telo Jelene Lengold, zaista telo, a ne delo, i dalje se formira. Njena je misao, potpomognuta velikom osećajnošću, neprekidna. Krvotok koji oživljava uobičajeno telo i čini ga življim nego inače. Upravo u tome jeste dar autorke, a koji se odražava kroz misaonu strukturu, obično kroz sećanja i zapitanost određene vrste. Lirski momenti su učestali i neizostavan deo svake priče. Jelenina proza peva uspavanke velikoj deci, te na taj način podstiče povoljan tok komunikacije na relaciji delo – čitalac. Ovakva proza, tačnije trinaest proznih tvorevina, otkriva se čitaocu potpuno, a što se odražava kroz otklanjanje svake moguće suvišnosti koja bi mogla ugušiti značaj jednog ovakvog književnog dela. Svakako, neizostavna duhovitost, autorki svojstvena, ne pruža mogućnost potonuća u ništavilo. I u sasvim jasno prikazanim teškim momentima autorka zna da nasmeje i oraspoloži, te ostaje samo divljenje koje oduzima prostor mogućoj patetici.

Delo je objavljeno 2008. godine. Nikakva naznaka o njegovom postojanju nije mi držala misao. I dok smo silovito verovali u neizostavnost izlišnog u književnom delu pojedini su nam autori dokazivali mogućnost postojanja suprotnog. Čitava se književnost mora temeljiti na osećajnosti. Na onoj lepoj misaonoj strukturi koja oživljava telo dela. I spoj reči koje zajedno, onda kada ih čitalac spaja, proizvode melodiju kojoj će čitalac biti dosledan i onda kada sa čitanjem dela završi, iako, sasvim pouzdano zna, da će se ovakvim pričama i te kako u nastupajućim periodima vraćati.

Najpre smo mogli da budemo neko drugi. Izabrani smo za baš ovakav život bez ikakvih omaški. Sve drugo bi bilo nepristojno nas ovakvih kakvi smo. I dok u autobusu, ili čak avionu, nekom drugom prevoznom sredstvu, bivamo nemi slušaoci priča drugih, dotle nam jedna od protagonistkinja, pri čemu je, zapravo, reč samo o jednoj, govori o ponovnoj pojavi Elvisa. O prvim zaljubljenostima, te najzad o muzici. Kasnije će, pored muzike, biti reči i o književnosti, govorima Amosa Oza u sali gde se davno razdvojeni ponovo susreću. A “Doktor Živago” će biti proživljen na drugačiji način tek onda kada se pročita u originalu. Zbirka Zvonimira Goloba menjaće boje na suncu i nekome će biti veliki uvod u iluzorne ljubavi, rastanke i ponovne sastanke. Ništa nas tako ne spaja, i ne sastavlja, nakon brodoloma, kao ta književnost.

U jednom momentu preuzećemo ulogu vašarskog mađioničara. Sa vašara kojima smo se kao deca radovali i sa kojih su nas ispraćali tužni klovnovi i još tužniji starci koji su razmišljali o nemogućem podmlađivanju. O iščekivanju mogućih susreta, o begu iz stega stvarnosti, najzad i o konačnim rastancima. A onda, kao neizostavna, nameće nam se misao o džepovima punim kamenja. O teretu koji nas sputava, o sunovratima kao najboljim pokazateljima nečije duše, o zaboravnosti i želji da se ona izbegne… Na kraju sve nas autorka prekriva “plaštom lepe književnosti” vraćajući nam nadu u mogućnost ponovnih susreta, ko zna gde i ko zna kad.

O delima Jelene Lengold može se pisati jedino impresionistička kritika. Njeno delo, jedino takvu kritiku i zahteva. U svim drugim slučajevima, književnim teorijama, metodama ocena književnog dela, te mogućih udaljavanja impresija od kritičarskih osnova za ocenu književnog dela, ne bi se postigao povoljan rezultat. Književnost osećanja, kod koje je akcenat na istančanoj i “lepoj” misaonoj strukturi, a kojoj pripadaju dela Jelene Lengold traži istog takvog čitaoca: onog koji se odvojio od poštovanja strogih zahteva i principa književne kritike i prepustio se impresiji, kroz osećaj, kao jedinom validnom merilu za ocenu književnog dela. Svakako, umetnost je prepoznati lepotu književnog dela koja će biti u istoj ravni sa kvalitetom izrečenog. Kod Jelene ta je jednakost zadovoljena, potpuno.

*SNIKERS je tu kao asocijacija na jednu od priča u zbirci, a koja me iskreno nasmejala. Jedna od retkih u poslednje vreme. Inače, snikers sam dao majci, ja sam na keksu, onom najobičnijem. Jedem ga u večernjim časovima, obično. Šta je za mene jedno pakovanje, kažem sebi. Otkako sam bio prisiljen da dam otkaz na poslu keks mi je neizostavan prijatelj. Uskoro ću morati da ga zaboravim. Da me ne usmrti.

“Život postaje neuporedivo jednostavniji kada se odustane od nastojanja da se bude lep, uspešan i srećan.”

“Sloboda počinje onoga dana kada prestanete da brojite svoje sunovrate. I kada se pustite. Jer, taj pad, on je neminovan.”

“Život, očišćen od varki i maglina, deluje u stvari prilično banalno i u njemu se toliko toga ponavlja da se čini gotovo neukusno ostati živ posle dvadesete i ponavljati sve to u nedogled.”

“On me gleda, očima vrlo toplim, sred svih onih bora, i kaže, kao da zna šta govori: ‘JEDNOM ĆEŠ ČAK I O OVOM VREMENU GOVORITI SA NOSTALGIJOM. TO JE NAJTUŽNIJE OD SVEGA.'”