Kako je dobro ne morati ništa da moraš,

I disati, samo disati,

Bez da moraš da bežiš od onoga što jesi,

Ili da na silu budeš ono što nisi,

Samo da bi se uklopio.

I to ne jedan dan, nego uvek.

Ništa nije vredno kao sloboda,

Pogled na otvoreno nebo,

Bez da te neko pritiska, a ne stavi u svoju mašinu,

I vozi kako hoće.

Gde stalno nešto, ili za nekoga moraš,

Ili te čeka napad, kazna, ili osuda.

Koliko sam puta ustao iz nekog društva,

I otišao,

Ili rekao šta mislim onima sa kojima je zabranjeno misliti drugačije.

Odmah si lud,

Odmah si pokvaren,

Odmah si sve najgore…

A samo si slobodan,

Da ne živiš ničije iluzije i da ih oponašaš, dok si tu,

A posle da ih ogovaraš iza leđa.

Ništa ljude ne ubije kao neiskrenost.

Mnogo šta rade da nekoga ne bi povredili,

A ne slute da sebe tako povređuju,

I gutaju traume,

Gutaju vlastito nezadovoljstvo,

Gutaju sve ono što žele da kažu,

Gutaju ljutnju koja se nagomilala,

Gutaju svoja stvarna osećanja,

Da im se sve to gomila,

I u jednom trenutku mora da pukne,

Da li na nekoga,

Ili u sebi.

Zato treba znati šta hoćeš,

Da bi znao šta nećeš,

I tek kada si u stanju da kažeš “ne”,

Onda si slobodan.