“Dok sam te žarko želeo, nisi mi dolazila u san i mazila me toplim mislima”, rekao je moj Manitu, “i nisam te imao”.

“Jesi li siguran da si baš mene želeo?” pitam. Znam da je ta želja njegova neutaživa, decenijama nošena u grudima, zapravo romantičarska predstava o ljubavi. Svojevremeno, tačnije dok sam bila mlada, i kad su svi furali romantiku, odmahivala sam glavom i smejala se tom zanosu. Bolje reći, podsmevala. Pisala sam. Uvek. Naljutim se na majku, odem u sobu i sve što bih joj rekla, napišem. Pobesnim na nepravdu nanetu mi, pišem. Zaljubim se, krijem to kao zmija noge, pišem.

“Jesam”, prekinu mi misli, “baš tebe sam želeo”:

“Ali, ti me tada nisi ni poznavao! Gospode bože, kakav fantast!”

“Sanjao sam jednom kako sam na vrhu planine. Sedim u nekakvoj kamenoj fotelji i gledam te kako se penješ. Znojava si. Vrućina je jako. Povremeno pogledaš u mene, odmoriš, pa opet grabiš uzbrdo”.

“Biće da si me pomešao s nekim likom iz priča koje pišeš. Nisam to bila ja. Ja sam u vreme tog sna bila mnogo gladna i na ulici”.

“Otkud znaš kad sam te sanjao i kako je moguće da si baš tada kad sam ja sanjao ti bila gladna?”

“Znam. Sanjala sam kako ti tražim komad hleba a ti kažeš kako ima mnogo gladnijih od mene i kako će vreme za utoljavanje gladi moje tek da dodje. I kako moram da pišem. Da ne bih umrla od gladi. Za tobom. Za mnom sa tobom”.

“Tačno”!, uzviknu Manitu, “uvek smo gladni sebe u nekom!”

“Nije li potreba egoizma voleti se u isfantaziranom?”

“Svi smo mi egoisti. Samo se delimo na budne i spavače. E, kad sam se probudio iz tog sna, videh tebe kako gladna još spavaš život. I čekah da se probudiš”.

“Ne fantaziraj! Kad ti kažem, ne fantaziraj! Život je samo vreme u kojem nema slučajnosti”.

“Pa to ti pričam. Ni san nije slučajnost. Kako objašnjavaš činjenicu da sam upravo taj san zapamtio?”

“Neću da objašnjavam. Uhvatila sam smisao i “teram”!”

“Dobro, ne viči! Samo nemoj opet da me oteraš kao ja tebe u snu. Daj mi parče hleba i onog pesto sosa. Gladan sam”.

(iz “Manitu, ljubavi moja”)