Kad Manitu čita, onda i stvari u kući zamuknu.

Čudesno umiranje dešava se kad piše.

Ispričao mi je jednom da su oni koji su nam krali vreme, tvrdeći da nas vole, uskraćeni za nestvarno, vanvremeno umiranje. Oni život nisu shvatili. Stoga su se, uplašeni sopstvenom nesamopotvrdjenošču i nedostatkom samopouzdanja, kačili za naše ciljeve, ne bi li postali važni sebi i pred svetom pokazali obučeni u odeću za koju umisle da je njihova. Lovci su koji vole svoju lovinu da pokažu kao trofej.

U narodu ima ona “Kiti se tudjim perjem”. Ume li ptica da poleti ako je tudja krila sebi na ledja zalepila? Ima li žara u odnosu gde se jedan drugome smeje u lice umilno, a ispod kabanice drži mišomor koji svakog momenta, kad shvati da je onaj ukapirao suštinu, baca u oči da ga oslepi. Ljubav se ne pretvara.

Umetnik je sam. Uvek sam. Može da ne bude sam samo ako u njemu živi onaj ko ume da bude takodje sam sa onim što iz njega na videlo izlazi kao reka. Radost koju sličnosti osete podrška je vasioni da dopusti da se čuda dešavaju u atomima koji neprikosnoveno znaju tajnu nespoznanu onima na smrt nesviklim. Zato, ne dopusti više nikad sebi da te omami onaj ko ti laska. Sigruno će za prvu venu da ti se zakači da bi živeo.

.

(Manitu, ljubavi moja)