.

a njega je mnogo nerviralo što jedem domaći keks

sa cimetom potopljen u mleko

redovno svako veče dok pišem

tada je imao napade da me nešto pita o komšijama

o tome da li i šta treba da kupi sutra

o mnogo o koje mi kao eksere zabija u mozak

a mene je nerviralo što me ne pusti da pišem i pušim i kašljem

i mesim dokle god u kući ima brašna

mesim za zamišljeni puk ratnika iz nekog romana

u kojem se neprekidno seli gomila ljudi sa zavžljajem o ramenu

sa juga na sever u baruštine i ravnicu koja u glavu ubija

koja plaši dok ratnici puze sa nožem medju zubima

kroz kašastu smesu u kojoj umire nada

dok se za drugoga biju i medjusobno da bi opstali

u ideji da treba na sever otići da treba pobeći

a kad ih pitam kuda braćo

oni mi kažu

po taj hleb koji mesiš da ne pocrkamo od gladi