Digitalna prašina u panonskom vetru

Serveri bruje kao drevna mora ispod betonskog poda,
dok binarne meduze plivaju kroz optičke kablove,
pulsiraju sećanjima koja još nismo stvorili.

Godine 2525. pronašli su moje zamrznute tvitove u arheološkim slojevima
pored mamutskih kostiju i zarđalih telefona.

Nečija baka još pamti kad smo dodirivali pravim prstima,
pre nego što smo postali svetlost i kod.

Gradski trg je sada prazan, osim hologramskih golubova
što kljucaju kvantne mrvice hleba,
dok negde u podrumu stare pošte poslednji analogni sat odbrojava unazad do rođenja.

Video sam sedam kopija sebe kako danas hodaju ulicom,
svaka nosi drugačiju verziju sutrašnjih novina.
Koja od njih pamti ukus panonske soli na jeziku?

Dijagnoza digitalnog doba

U čekaonici Google pretraživača hiljade
hipohondričnih klikova traže svoju bolest.

Simptomi plutaju kroz kablove kao meduze kroz Panonsko more.
Moj mozak je skener koji
skenira telo, pretvara svaki treptaj u tumor, svaki otkucaj u infarkt.

A doktor kaže: “Sve je u glavi.” Da, baš tamo i jeste problem.

Noćas sam sanjao da mi Wikipedia transplantira novo srce
napravljeno od starih medicinskih knjiga i nepopunjenih recepata.
Ko će izlečiti strah od samog straha?

Glineni tag iz Alepa

U grobu sa šest skeleta pronašli su prvu abecedu sveta
– mali glineni cilindar veličine prsta sa rupom za thread.

Silanu, možda ime ili možda password za ulazak u večnost,
dok hijeroglifi i klinasto pismo padaju kao prevaziđeni update.
Četiri hiljade godina kasnije mi još uvek tagujemo,
šaljemo poruke u cloud nadajući se da će neko to dešifrovati.

Ko je bio Silanu? Pošiljalac ili primalac?
Administrator večnosti ili samo beta verzija prvog influensera?Arheolozi kopaju po zemlji kao po Googleu,
tražeći dokaze da smo nekad postojali.