.

.

Desi se čudo u nama mimo sve poznate staze

kad ukaže se širok neomeđen put posred šume

koja pomera stabla dok čudesni potoci slaze

s neba. Blažen tad koji šumu i potoke razume

.

i zna da nema tajni van onih nad kojima paze

sveti čuvari trave. A ja sam stablo koje ume

bledo da nasluti čudo kad žedne žilice plaze

niz kost i crnicu tela i beli lobanje grumen

.

Bivamo jedno telo iz kojeg se damari šire

i zemlje i vode i bilja. A udovi se naši

granato pružaju nebom dok dole privezan, smiren

.

dahće na umoru dan. I radujem se tom i plašim

tog mrenja što nas spaja dok umorna tela se mire

sa korenjem i travom i zure stabla krajputaši.

.