Isturila se do kukova kroz prozor auta

i kosa joj je divljala,

a ona je pevala.

Nije imala sluha, ali je pevala glasno

ustima koja su se smejala.

Neka starica sa trotoara

gunđanjem ju je prekorila,

a ona viknula kroz pevanje:

Šta je baba, je l’ ti žao što više nisi mlada?

Auto je dao gas i usrkao devojku u sebe.

Sve moje babe iz grobova su se povampirile i opkolile me,

večito tužne, večito u crnini,

izbalave mi obraz kad me poljube,

dah im miriše na naftalin i fale im zubi.

Uvek pričaju o mrtvima,

“sahranila sam majku, sahranila sam brata, sahranila sam devera, sahranila sam kumu, sahranila sam sina”

Donose mi napolitanke od limuna, uvek od limuna,

nikad one fine od čokolade, one su dinar skuplje.

Ponekad na omotu imaju sasušeni vosak.

To su slatkiši sa grobova,

svi njihovi su u grobovima, one na groblju žive i

samo o groblju pričaju.

Prsti su im čvorugavi, koža im je siva i hladna.

Stalno nekoga oplakuju.

Nezamislivo mi je da su ikada bile srećne i vedre.

Tople i bezbrižne.

Oplakuju svoje mrtve kao da su prve i poslednje koje nekoga sahranjuju.

Kao da nisu samo karika u beskonačnom ciklusu rađanja i umiranja.

Jesu li ikad bile obesne i ohole?

Makar prema slabijima, to je bar lako.

Makar prema starcima i deci, životinjama i biljkama.

Jesu li bar jednom mislile samo na sebe? Bile lude i besmislene?

Jesu li bile žive?

Jer ako nisu, džaba im sav čemer, skrušenost i dobrota.

Ako nisu, manje su ugodile bogu, od one

ludače bez sluha

što će joj jednog dana tramvaj otkinuti glavu.