kad klinove u kopita zabiješ boli

gledala sam kako se to radi u čika tominoj kolibi

tihoj kućici u samom centru grada

duboko uvučenoj u dvorište kao nekakva tajna

mrak

škripa teških drvenih vrata

svetlost seče oko konja koji poluplućno diše čudno razapet

poslušan i nemoguće sam

oko suzi

on ćuti i trpi

dok ga čovek potkiva sebi da ga prilagodi

i svome dobitku da ga zgodi

nije ni čudo što sam prvu dugačku proznu pesmu

objavila u jednom dnevnom listu mnogo davno pod naslovom

kako konji jedu med

tumačili su je kao erotsku jer ja tamo pišem kako jašem konja

glatkog istimarenog beskopitnog jakog i ponosnog svojom prirodom

a to je bila pesma o konju koji čoveku veli

trpećemo se još

u ovoj sada čovek čoveku isto to zanjišti u facu

nežno

molbeno

preteći srećom kao nečim nepoznatim kad se preti

trpećemo se još

do sreće ćemo se trpeti

ma gde se dela ma gde bila ma gde se sakrila

ona mora negde da je živa

jer

ako u jeziku postoji ime za nju

sigurno postoji i ona

.

a

ako u nama nije

onda ne znam gde može da se nađe

da nas sobom desi

da nas sobom snađe

da nas ovakve trpi