Umalo se ne posvadjasmo oko vere. Manitu i ja. Naše vere, to jest gledišta sa kojih posmatramo stvari vezane za verovanja, deli jedna večito krvava reka. Granica patnje i bola. Brana protiv ljubavi. One gde bi čovek čoveku trebalo da bude čovek.

U jednom od razgvora koji tako, naizgled nehotice ulete u jutranji repertoar s kafom, ja sam ponovo, po ko zna koji put, ustvrdila da je bog ljubav. On, sklon promatranju života sa ovozemaljskih tačaka i još nekrst, opipljivim objašnjava sve. Svako hoće da razume. Ubedi onoga drugoda u ispravnost svoga mišljenja.

A onda je Manitu izvukao iz stisnute knjige s policama malu zelenu knjižicu i počeo da čita naglas.

„Hoću da ti kažem da si u pravu“, mirno je stavio naočare, slušaj ovo: „ Kod nas nema ni hramova ni oltara osim onih u prirodi. Smatralo se svetogrđem izgraditi zgradu za Njega koga se može licem u lice susresti u tajnovitim i sjenovitim prolazima prastare šume ili u suncem obasjanim njedrima djevičanskih prerija, na vrtoglavim šiljcima i vrhuncima ogoljele stijene i ondje prijeko na draguljima optočenom noćnom nebu! On ne treba manju katedralu!” (“Duša Indijanaca”,Charles A. Eastman) I dalje: „Bijelci su općenito prezirali američkog urođenika zbog njegova siromaštva i jednostavnosti, ne znajući da mu je religija zabranjivala gomilanje bogatstva i uživanje u raskoši. Indijancu se sklonost za posjedovanjem činila zamkom, a osim toga, njegovo je životno pravilo bilo podijeliti plodove svoje vještine i uspjeha sa svojom manje sretnom braćom. Na taj je način čuvao svoj duh slobodnim pred zaprekama ponosa, pohlepe ili neprijateljstva, a vjerovao je i da provodi božanski zakon, što mu je bilo izuzetno važno.“

Ućutao je. Olovna tišina.

„Ali ti nisi Indijanac! Ići ću u nedelju da se pomolim ze tebe, dragi.“

„Ali zašto u nedelju?“

„ Zato što sada crkva ne radi“.

„ Moli se sada. Bog je veliki i sve vidi, sve čuje i sve zna. Zar nije tako?“

„Jeste. Tako je. Bog je ljubav. A ti si jedan nevernik!“

„Bog veruje u mene i daće mi“, rekao je kroz smeh i uverensot u to.

„ Veruj i daće ti“, viknula sam skoro ljuta.

„Dušo, a zar ti ne veruješ da je Bog verovao u mene kad mi je darivao tebe?“, nasmejao se i privukao me u svoje krilo.

„ Pusti me! Ljuta sam! Nekrstu nijedan!“

„ Pa dobro. Ako će ti biti lakše, idem sutra da se krstim“, stegao me je jako i počeo da gricka po ledjima. Šeretski. A suzdržavao se da ne prasne u smeh.

„Ja sam ozbiljna! A ti se zezaš!“

„I ja sam ozbiljan. Volim kad se duriš.“

„ Kako da se ne durim kad tako pričaš! Kao pravi nevernik?“

„E, da ti kažem. Danas nam je Bog dao za ručak srneći gulaš. Ulovio ja. Skuvao ja. Jedemo mi. Hajde da pomirišemo i pristaviću sto“.

Poveo me je za ruku do kihinje i otvorio poklopac.

„Vidiš kako me je pogledao danas kao dobrog kuvara? A?!“

I potom smo ručali jak gulaš koji je ugrejao stomak ljutinom. I posle sam ćutala u krevetu dok je on i dalje čitao naglas.

„Puna si predrasuda. Bog je bog. I to je to. Da l će on verovati u mene ili ja u njega, ili ćemo verovati jedan u drugoga, to uošte nema veze. Darivao nas je nama. To je bitno!“

„Neću više da pričam o tome. Idem, koliko još sutra, u crkvu da se pomolim za tebe“.

„Idi. Ali pazi na radno vreme. I sveštenici idu na ručak otprilike kad i mi.“

„ I šta mi čitaš te knjige o Indijancima? Ovo je Evropa ako nisi znao! Još gore, Balkan! Večito bojište!“

„ Hoćeš da kažeš da nije istina da Bogu ne treba manja katedrala ili crkva do nebeske?“

„ Neću ništa da kažem. Evo, u pravu si. Je l ti sada lakše?“

„ Nije meni teško ništa. Evo, kaži šta ćeš sutra za ručak da skuvam?“

„ Ma, ludače jedan! Ne skreći sa teme!“

„ Evo, skrenuću na tebe mene. Može?“, nasmejani visoki Manitu finišira.

„ Dobro. Pobedio si. Al, ipak, ići ću sutra u crkvu da se pomolim za tebe“.

„ Za nas, mila. Za nas. Kad nas je već spojio, pristajem i ja da idem s tobom da se molim.“

„ I da zahvališ na svemu. Jasno?“

„ Oket! I da zahvalim. Što te volim.“

„ Da zahvališ što te voli i što ti daje. I što te i ja volim.“

Tako Manitu i ja sprovodimo naše male svadje. Ne pucaju topovi. Mišljenja se biju, pa se pomire. Lako. Niko tu ne odstupa mnogo od svoga. A ostajemo svoji na našem. I nije se srušio svet. Samo ona polica sa knjigama umalo nije pala pod teretom poremećenih knjiga iz dvogodišnjeg spavanja. Valja nam je sutra presložiti.

(iz „Manitu, ljubavi moja“)