Nedavno je bilo godinu dana od Žarkovog odlaska. U moru svega to je nekako promaklo.
Godina prođe, kako je i sam rekao, a taj dan nikad.
Piše se o Žarku Lauševiću kao velikom glumcu.
Neki pišu kao o ubici iz nehata, koji je branio brata.
Neki kao o odličnom piscu vlastitih memoara.
A kako pisati o njemu, ako ne kao o napaćenoj duši
Koja je živela u večitom strahu i begu
Od osvete.
Telo, prerano potrošeno,
O duši i da ne pričamo.
Bio je najpopularniji mladi glumac svog vremena u Jugoslaviji.
Onda je nestao.
I pojavio se sa likom preko noći ostarelog čoveka
Koga je život gazio sa svih strana.
Ljudi su i dalje u njemu tražili isti onaj nasmejani dečački osmeh
Koji je postao ikona ovih prostora.
Igrajući Miloša Obilića, nalik Hristu, pravedniku, sa dugom kosom,
I mnoge druge, kako pozorišne, tako i filmske uloge.
Da nije bilo nacionalizma, ne bi bilo ni pištolja u njegovim rukama,
Koji te nekada odbrani, a nekad sahrani.
To je bilo Žarkovo odloženo streljanje,
I pucanj u sve ono što bi moglo da se zove normalan život, budućnost.
Nakon toga ide zatvor, tumaranja po svetu, skrivanje, fizički poslovi,
I čekanje da se vrati u zemlju,
Gde su ga svi znali, ali ga je malo ko poznavao.
I vratio se, na velika vrata,
Preko novih filmova, knjiga, serija,
Da se spolja činilo da je ponovo onaj stari.
Ali su posledice ostale i nastavile da ga lome,
Iako je, na trenutke, delovao kao neuništiv.
Šta reći osim – sudbina.
Ništa utešno, ništa pametno,
Osim da ostaju sećanja i dela,
Ne jednog posebnog i dragog čoveka
Koji je prošetao našim životima.
Prvo kao “dečko koji obećava”, posle kao mučenik
Koga je čekala kazna,
Odloženo streljanje,
I muk tišine koji ga je odneo u večnost,
Gde život prestaje, ali ostaje besmrtnost,
Kao svedočanstvo postojanja
Kroz sve ono što je bio i predstavljao ljudima.
Koga je naša javnost izgubila?
Čoveka koga možda nikada do kraja nije ni imala,
Koji se samo rasuo pred nama
I mnogo dao.
A kada takav neko ode,
Uvek imaš utisak da si nešto i nekoga
Posebnog izgubio.
radio gornji grad 
