Mikin solilokvij o svetkovini presvete Badnje noći zvrnda oko Presvetlog iz dana u dan sve postojanije za vrijeme ranog froštuka. Mika tvrdoglavo izgovara »froštuk« (»on zna da se veli fruštuk, al’ pak, bumo rekli književno, kak vellju, i Do-ručak, ali gda je Mika kak dečec pri varažlinskemi fratri ministriral, Magnificus Prior tak je Svetoj Brači govoril: vi ste froštukaši, nudlinožderi i nič več«), i ovi kerefeki krizbaumski Mikini, njegovo jutarnje svrdlanje oko krizbauma, svakodnevna ova gnjavaža nekako se slaže sa metafizičkom strategemom Presvetloga, koji je bio odlučio da izmanevrira svoj zavjet sa Svetom Materom Crkvom na obostrano zadovoljstvo.

Kad je Kamilo, naime, umirao u Ungarisch-Weisskirchenu, zavjetovao se Presvetli da će u znak zahvalnosti, za spas svoga jedinca, Majci Božjoj na Kamenitim vratima pokloniti srebrnu ploču, da će se na koljenima tristatridesetitri puta pomoliti kod rane jutarnje mise za zdravlje svoga sina, a kako se Kamila, hvala dragom Bogu, živ i zdrav vratio, trebalo bi, zapravo, izvršiti ovo delikatno obećanje, bilo bi to nekako ipak gentlemanlike, a opet, istina je i to, pribiti javno onu nesretnu ploču iz zahvalnosti Prečistoj da mu je vratila jedinca iz rata, što će među smrdljivim bogomoljkama na Kamenitim vratima izazvati nesumnjivo kompromitantnu senzaciju, ne čini se da je naročito zgodno, a osim toga ovaj gest mogao bi da zasjeni njegov općepriznati ugled liberala i takozvanog slobodnog mislioca.

U dilemi da se kompromitira ili da se pritaji, Presvetli se, posjećujući rane jutarnje zornice od prvoga dana Adventa, priklonio najdiskretnijem zlu, da bi na povratku, poslije mise, kod obilatog Mikinog froštuka (vrući žganci sa čvarcima i cvrtjem), prisluškujući kako Mika žubori kao stari brbljavi ladanjski potok, dao svome »dvorskom« plein pouvoir: neka kupi krizbaum s božjim blagoslovom i neka se dogovori s babama u kuhinji za pečenke i za kolače.”

M. K., ‘Zastave’, III. knjiga