Ovaj je roman, Karmen Laforet, napisala sa dvadeset i tri godine. Za isti je dobila, 1945. godine, najprestižniju špansku književnu nagradu “Nadal”. Svakako, njeno najpoznatije delo, u izdanju Kosmos izdavaštva, i u prevodu Aleksandre Matić, zainteresovaće čitaoca već na samom ulazu u svet studentkinje Andree, a koji je, prvobitno, a zatim i na pojedinim mestima, prikazan i kroz divnu, sasvim umilnu i melodičnu, deskripciju okruženja, te godišnjih doba. Roman “Ništa” priča je o sazrevanju jedne devojke, u posleratnoj Barseloni zatečenoj, sa namerom da studira književnost i da tokom studija živi kod svoje bake. Iznenađuje nas ta umilna deskripcija, naročito ako se roman čita u večernjim časovima, efekat je neprocenjiv. Mladalački trzaji, iluzije i čežnje pobuđuju i u nama sećanja na odlaske u velike gradove, na rastanke sa prijateljima i roditeljima, na prva upoznavanja sa novim okruženjem, privikavanja na neizostavno i neizbežno. Taj mladalački drhtaj, u svoj svojoj usamljenosti i nerazumevanju, eksplicitno je predstavljen kroz priču. Divljenje je jedan od neizostavnih utisaka koji nam se tokom celokupnog čitanja nameće, a bez namere, i ikakve želje, da ga otklonimo. Koliko god da je ljudi oko nas, i koliko god sudbine svih tih ljudi na nas uticale, ili čak i ne uticale, čovek je jedinka koja ima potrebu za osamljivanjem. Momenti osamljenosti mlade Andree odlična su podloga za prikaz njenog nezaustavljivog misaonog toka, u kome su izrazito prepoznatljivi, i u kome se međusobno prepliću i smenjuju, egzistencijalni i metafizički fragmenti.

Dakle, Andrea odlazi u Barselonu sa namerom da studira književnost i da, za vreme trajanja studija, živi kod svoje bake. Upoznavanje sa novim okruženjem u njoj inicira oduševljenje, ali i zabrinutost. Dva osećanja koja se kroz čitavu priču smenjuju jesu sreća, ili nekakav osećaj radosti i zadovoljstva, i briga, ili strah. Andrea je predstavljena kao narator koji je i odličan posmatrač. Onaj čije oko nema bojazni da se zagleda i u ono neprijatno i prikriveno. Ulazak u svet morbidnosti, jer ga kao takvog njene oči definišu, na nju ostavlja blagi šok. Pomerena slika očekivanog i željenog sada dolazi u prvi plan, te nam Andrea predstavlja ukućane kuće u kojoj će živeti, i svaki od tih ukućana priča je za sebe, svaki je razapet između bola i zadovoljstva, dok neki od njih uopšte ne prave razlike između dobra i zla, niti imaju želje da sami sebi, u sopstvenom ponašanju, postavljaju granice, već se ponašaju raskalašno bez ikakvih pomisli na moguće posledice.

Oronulost prostora, ljudi i životinja, u kući u kojoj se zatekla, inicira sećanja na baku i deku iz mladosti i na nekakav normalan porodični sklad. Poljuljana slika očekivanog stanja stvari ono je šta nam se predstavlja kroz celokupnu priču. Ipak, Andrea se, iako jeste zatečena, na momente čak i užasnuta, lako prilagođava novonastalim uslovima. Prilagodljivost i prihvatanje smiruju naborane emocije koje prete da eskaliraju i naprave ozbiljnije sukobe i incidente. Ipak, Andreu ne napušta želja da se izbegne starost, možda čak i smrt, te neprijatne situacije kojima svedoče njene oči, i da se sve to zameni lepim slikama iz prošlosti. Andrea ima potrebu za rekonstrukcijom sada već poljuljanog porodičnog doma nesebično želeći da u njega vrati nekakav mir, te nadu u moguće bekstvo od svih posledica životnih trzavica, nepoverenja i straha. Zapravo, kroz priče nas prati, na momente i pozdravlja, neiskusna mladost koja se suočava sa ne tako bajkovito zamišljenom stvarnosti.

Atmosfera koja prožima čitavu priču jeste atmosfera jeze, a koja je do same završnice neotklonjiva. Rođaci svojim izgledom doprinose takvoj atmosferi. Andrea nam prikazuje svoj ulazak, sasvim lagan i nevin, naravno i naivan, u sablasnost u kojoj će se izgubiti, ali, na veliko iznenađenje čitaoca, iz te sablasnosti, a dodaćemo joj i morbidnost, ona će izaći neoštećena. Književni personal ove priče čine baka, Huan i Glorija, kao supružnici koji imaju bebu, a koji su Andrei ujak i ujna, zatim Roman kao ujak neženja sa psom Gromom, tetka Angustijas kao lik koji zaslužuje daleko detaljniju analizu i posvećenost u njoj, najzad služavka. Sve njih karakteriše nekakva opipljiva nesreća, nezadovoljstvo i strah, te želja da se iz postojećeg izađe i da se otpočne novo, samo daleko od svih sećanja poput demona koji nas uhode svakodnevno i neprestano. Ipak, samo jedna osoba iz kuće uspeva da ode bez ikakvih pomisli na povratak. Ostali su, barem do momenta velike tragedije, hipnotisani sopstvenom nesrećom, te koliko god ona njih bolela, i koliko god želeli da iz nje izađu, ipak joj se vraćaju i u njoj pronalaze jedinu moguću utehu, jer imaju jedino nju, sopstvenu nesreću u kojoj pronalaze i nekakvu čak utehu i privremeni izlaz koji ih, samo trenutno, smiruje.

Andreu obuzima neočekivana tuga. Priče nesrećnih, a zatim i neostvarenih ljudi, nastanjuju se u njoj. Svedok je nasilja, kako fizičkog tako i psihičkog, a koje se odražava kroz batinjanje svoje žene i uvrede. Svetliji momenti jesu momenti druženja sa Enom, drugaricom sa kojom sluša predavanja i kojoj se divi, te površni i neostvareni ljubavni momenti. Nakon svetlih momenata njeno biće prisustvuje onim tamnim u kući njene bake. Reklo bi se da je, gledano sa strane, reč o kući ludaka punoj. Kući u kojoj svako svakoga uhodi i u kojoj svako zna svačiju tajnu. U noćnim časovima njeni rođaci kao da se igraju žmurke, jedni od drugih se skrivaju, a ako se sretnu izazivaju konflikte koji se završavaju krvavim udarcima, te psovkama i uvredama. Poput “Brane na Pacifiku” Margaret Diras i u ovoj priči dominaciju nad svim motivima, tačnije celokupnom motivskom građom, preuzima motiv ruganja sopstvenoj sudbini. Ovaj motiv se najviše, i najređe, odražava kroz komičnost nastanka, a ujedno i završetaka, pojedinih situacija u porodici. U nezdravom porodičnom odnosu Andrea prepoznaje i neskrivenu komičnost. Služavka koja leži na podu, pri čemu joj se ispod suknje vidi međunožje, za nju je komičan prizor. Ovo objašnjavam kao deo sazrevanja naše protagonistkinje koja dobro poznaje svačiju odgovornost, koja istu ne preuzima na sebe, krivicu naročito jer je u njoj nema, i koja je vraća tamo gde joj je i mestu, disfunkcionalnoj porodici.

Čitalac se ne može oteti utisku da su pojedine, tačnije većina njih, scene nasilja u priči predstavljene, komične. Upravo takav utisak ovaj roman izdiže iznad ostalih, jer, moramo priznati, retkost je da nam batinjanja i uvrede izgledaju komično, a šta, zapravo, takav utisak najpre, ima uporište u istorijskom, pa čak i političkom, kontekstu. Dalje, Karmen Laforet kroz priču suprotstavlja dve vrste žena. One koje su na odlazak spremne, i koje to i učine, i one koje se premišljaju i nikada to ne učine. U tetki Angustijas prepoznajemo svu komičnost kojom roman obiluje. Roman, poput prvoklasnog provokatora, koji kaže da upravlja životima svih ukućana, primer je neostvarene osobe koja ucenama pokušava da zadrži dobru sliku o sebi. Sa druge strane, Huan, kao Romanova ne tako velika suprotnost, primer je tipičnog nasilnika koji svoje izlive besa ne može da kontroliše. Najzad, bakica, ona koja se noću hodnicima šeta poput sablasne utvare, osnova je svih razdora u porodici. Njena senilnost, te ostanak u sećanjima na mirno porodično okruženje, pokušavaju, ali sasvim bezuspešno, da svim mogućim batinjanima i uvredama, daju mirniju i blažu notifikaciju.

Roman “Ništa” priča je o nesrećnim ljudima koji odlaze od kuće kako bi pronašli utehu negde drugde, ali se uvek vraćaju u svoju nesreću. Ona im je, ipak, potrebnija. Najzad, ovo je priča o studentkinji Andrei, koja je u posrnuloj slici Barselone, a koja je predstavljena kroz odnose njene porodice, samo nemi posmatrač koji svoje krike neslaganja i nemoći neutrališe sklanjanjem od svih negativnih situacija i uticaja. Pri čemu se negativan uticaj male okoline nije urodio u nju.

Andrea kroz čitavu priču postepeno sazreva, da bi, na samoj završnici, izjavila sledeće:

“Sišla sam niza stepenice, polako. Osećala sam živo uzbuđenje. Sećala sam se stravične nade, čežnje za životom koje sam osećala kada sam se prvi put popela njima. Sada sam odlazila, ne upoznavši NIŠTA od onoga čemu sam se potajno nadala: punoću života, radost, duboka osećanja, ljubav. Iz kuće u Ulici Aribau nisam ponela NIŠTA. Tako sam barem tada mislila.”