Sve je kod ljudi postalo opsesija

Sve je kod ljudi postalo opsesija, ništa normalno, umereno.
psesija zdravljem,
Opsesija izgledom,
Opsesija seksom,
Opsesija novcem.
Sve je opsesija, ništa lagani hod kroz život,
uz iskreni smešak i radost iz srca.
Sve mora da bude napucano, nabudženo, ubrzano,
inače ne valja.
A upravo to ne valja, jer sprečava normalan tok
emocija, misli, života.
Koliko znate ljudi koji mogu satima da vas slušaju?
Ako ih znate puno, srećni ste.
Ljudi danas ne slušaju, samo pričaju.
Čovek opsednut sobom čuje samo sebe,
i razgovor se završava kada on nema više šta da kaže,
a ne kada dođe red i na drugu osobu.
Vidim se ponekad sa jednim psihijatrom,
koji je ostvario evropsku karijeru, pa se povremeno vrati u Beograd.
Kaže mi da ga nigde kao ovde ljudi ne slušaju,
samo pričaju svoje priče.
Dođe im kao ispovednik.
Ne zanima ih šta on ima da im kaže,
nego oni njemu.
Ne znaju da možda zna nešto o njima, što oni ne znaju.
A ne možeš pomoći nekome ko ne traži pomoć.
Kako objasniti nekome šta je mir,
ko zna samo za haos?
Kako objasniti nekome šta je stabilnost,
ko zna samo za paniku?
Kako objasniti nekome šta je sreća,
kome je pred očima samo ono najgore?
Tako što ga provedeš kroz sve te procese
i objasniš kako i šta.
Ali džabe kada niko neće da sluša,
svi već sve znaju unapred.
I hajde da su bar u pravu.
Slično je i sa mnom.
Koliko toga sam imao mnogima da kažem
o njima samima,
i da im pomognem, na razne načine.
Ali kao da udaraš u uvek isti zid,
na kome ima svega, samo ne i vrata.
To onda više nije soba, nego zatvor.
A ko ne shvata da iz svakog postoji izlaz,
nego se uvek iznova povređuje,
ne možeš mu pomoći.
Tamo gde nema pitanja, nema ni odgovora.
A gde nema odgovora, nema ni izlaza.
Iako je izlaza uvek ima.