Napisala je, Nobelovka Ani Erno, jedno veoma potresno delo. Između prošlosti i sadašnjosti, ljubavi i krivice, radosti i žaljenja, dve žene, majka i ćerka, rastaju se na jedan sasvim neizbežan način.

Efektna proza Ani Erno, predstavljena svedenim stilom, bez deskripcionih ukrasa koji bi jedno ovakvo delo ugušili, jer sama tema to ne dozvoljava, skreće nam pažnju na značaj svih dragocenih nam trenutaka koje provodimo sa roditeljima.

Odnos majke i ćerke sada je poljuljan majčinom demencijom. Ćerka rekonstruiše događaje iz prošlosti kroz prisećanja i dozivanja majke onakve kakva je bila nekada.

Poslednja reč koju je majka zapisala glasila je: NISAM IZAŠLA IZ SVOJE TAME. Dvojakost tumačenja svakako, pri čemu prednost pridajem strahu i stidu kao glavnim ograničenjima koja nas ostavljaju u tamnim unutrašnjim misaonim odajama.

Sam naslov ukazivao mi je na mogući triler. Pomisao na ubistvo, prihvatanje zla kao jedine vredne uzdanice u budućnost. Ipak, oduševio sam se već na samom početku otkrivši da je reč o majci u svojim poslednjim godinama života. Demencija koja životu oduzima željeno dostojanstvo, te majka koja u dnevnom boravku bolnice, ili doma za stara lica, ne gleda u televizor kao ostali već na vrata kroz koja bi svakog momenta mogla da uđe njena ćerka.

Miris izmeta, mokraće i znoja udariće nam šamar pri samom ulasku u priču. Veoma eksplicitno Erno nam predstavlja život ljudi u svojim poslednjim godinama. Jedan je čovek uporno okretao broj telefona, ali na poziv niko nije odgovarao, starice bi jedna drugu šetale do vrata i nazad, u komodi bio bi pronađen izmet oblika keksa koji bi neko mogao da pojede.

Osećaj tuge, zbog stranica koje čitate, ne izostaje do same završnice. Erno nas kroz čitavu priču vodi sasvim jednostavnim putokazima do izlaza iz neminovnog. Onda kada se neminovno obistini opseda nas još veća žalost, tačnije nenadoknadiv gubitak.

Ispripovedan u formi dnevnika, a koji obuhvata tri godine bolesti majke, ovaj roman predstavlja uvod u moguću budućnost svakoga od nas.