(čitajući B. Brehta)

.

potamnelo rastočeno popodne

po uglovima ulica zgušnjavalo se veče

i kao u kakvom loše odigranom komadu

nekog putujućeg pozorišta sa namučenim glumcima

po ko zna koji put zazveča jasna oštra misao

poput odavno nataloženih teorija o raznim zaverama

i napisa se pismo koje zdra

napad je najbolja odbrana

napad je nesposobnost da se igra u četiri oka

napad je manipulacija emocijama u svoju korist

napad je odbrana kojom se pokazuje koliko si sebi mali

a sve sa idejom o sebi kako si veliki kao najveći kišobran

napad je i gomila ćutanja smrknutih vekovnih godina predaka

i sposobnost skrivanja pod koritom života istine

napad je smelost da poričeš veličinu drugoga

napad je strah da te drugi ne poraze i otkriju da si jednom nogom

u mišjoj rupi

i sve sa vrlo vrlo malo ljubavi o sebi

o drugima tu ni govora nema

osim ja pa ja pa ja pa ja pa ja pa ja

napad je sila koja podstiče na još jer ne vidiš kad treba da staneš

pepelnica uzburkanih ideja

želja baruta da raskomada

i grebanje po vratima i tušta i tma

potamnelo rastočeno popodne

vuklo se u kut

i skroz

baš skroz zgustilo veče

a nekako se kroz gustilo provukao mlaz svetlosti božje

po kojem hrabri hodaju kao vilenjaci

i ne plaše se da iz svetla ne iskliznu

i ćute

ćute

ćute