BEZ NASLOVA

Dođi, pusti da tiho vrata za tobom zatvorim sada.
Dan je bio težak. Najbolje ga je napolju ostaviti.
Pusti samo neka kiša mirno dalje pada,
Udvoje smo. Šta nam može biti?
Pusti nek se drugi zanose sjajem zvijezda.
Mene raduje već i to, kako nas lampa obasjava.
-Vjeruješ li konačno, da daljina nijedna
ne ispuni to što obećava?

Je li te zaboljelo? Da li to jesen promijeni ljude?
Da, s vremenom venu naši snovi,
I čovjek sa stvarnošću zadovoljan bude,
Ako sasvim iskreno kroz godine plovi.
… Kako je tiho! Budilnik kuca samo, kad su nam usta zatvorena.
Samo jedno drvo pod prozorom šuška.
I kad čovjek dole iz dvorišta sluša,
Zvuči daleko, kao da neko na violini svira Chopina.

Ne. Gluposti! Nešto mi tako na um padne.
(Nije “pad”, kao što misliš u romantiku!)
To se sigurno u Grandhotelu Atlantik
Kič-orkestar čuje sa strane.

Ah, samo da tako nervozno išao nisi
Od zida do zida. I da si me samu ostavio.
Da se dvoje u meni opet svađali nisu,
Ćutala bih sad i blizu bi mi bio.

I tako se opet jedno veče profulalo.
Dijete bi reklo:”Neću to nikad više!”
Tako sam umorna od ovo života malo
I ja nemam mira, da malo odmorim se…

.

Prijevod Đoko Erić