Kao malo ko je imao osećaj za koš, iz svih pozicija.

Nešto nalik Bogdanu Bogdanoviću, iste su i visine, samo je Praja delovao krupnije i snažnije na terenu, gotovo neodbranjiv za to vreme.

Bio je stara košarkaška škola, koja nije puno komplikovala.

I dan danas je rekorder po broju postignutih poena za Jugoslaviju.

Nema šta nije osvajao, proglašavan najboljim igračem evrope, sveta…

Igrao do četrdesete godine, sa generacijom kojoj je mogao da bude otac.

Nije odustao, nije se predavao, samo telo nije moglo više.

Pričao je, gledajući sadašnju, da bi i danas bez problema igrao, tj. mogao da prođe sa njegovom igrom, ali godine, protok vremena…

Dugo je bio bolestan, često sam se raspitivao za njega kod košarkaških prijatelja. Povukao se, začutao, retko davao intervjue.

Bio je i ostao tiha legenda, koja je govorila mnogo više u igri nego u životu.

Praja je bio stub onog Partizana, sa Kićanovićem, isto kao i Duci i Moka, u Zvezdi. Da su bili u boljim odnosima, moglo je da se osvoji više.

Proklete sujete, koje su se produžile i nakon igračke karijere, gotovo do kraja.

Uz ono, ko je bio bolji.

Na šta se nekad sport jedino i svede, iako ih pamtimo kao velike tandeme. U životu je to bilo sasvim drugačije.

Praja je bio jedan od heroja one Jugoslavije. Imitirao se njegov šut, izbačaj. Mnogi budući košarkaši bili su Praja. Jedva se čekalo da se završe časovi, da se uzme košarkaška lopta i da se uživljavaju u uloge svojih uzora. Tada se nije pratila NBA liga. Sportisti su im bili mnogo bliži, uz malo sreće mogli su da ih sretnu na nekom igralištu i da zaigraju zajedno.

Odlazak šampiona uvek posebno boli, bili su simboli volje i karaktera, za koje ništa nije bilo nemoguće. Pamte se njihove pobede, uspesi, sve ono što je javnost htela. A kako je njima posle bilo u duši i da li su imali tretman kakav zaslužuju, to je pitanje. Mislima su ostali u mladosti, a živeli su neku drugu stvarnost, gde nisu mogli da vode igru, kao na terenu, kao nekada.

Kao što je smrt za umetnika kada ostane bez scene ili mogućnosti stvaranja, tako je i za vrhunskog sportistu kada ostane bez igre i publike. Praja je dugo igrao tenis, međutim, nije to bilo više isto telo.

Džabe duh, volja, karakter, ako telo ne može da ga prati.

Praja je mnogo šta odćutao, nekako u senci, retko kada na TV-u, da su mnogima u sećanju ostale samo njegove igre, ali ne i on poslednjih decenija.

Ostali su se mnogo više grabili za prostor, On se sklanjao, vodeći svoje bitke na drugim frontovima.

Bio je heroj miliona Jugoslovena, motivacija, ponos.

Zato ih njegova smrt posebno boli, mnogi je shvataju lično, kao da im je otišao neko najbliži, jer su se na njegovom primeru izgrađivali.

Nema više Praje, otišla je još jedna legenda iz tog vremena. Na nebu je već čitava reprezentacija, falio im je samo dobar šuter sa krila. Sada su i na toj poziciji popunjeni.

Ćosić, Dražen Petrović, Mirza Delibašić, Haris Brkić, Radivoj Korać, Dejan Milojević, Skansi, Čermak, Šolman, Kapičić, Varajić, Rato Tvrdić, Sretenović, Trajko Rajković, sada i Dražen Dalipagić…

Ceo jedan dream team je zauvek otišao u večnost,

koji su izrodili ovi prostori, a onda tiho odlazili jedan za drugim.

Ex-yu jeste zemlja košarke, zato na trenutak sve stane, kada ode neko ko je bio simbol svega toga, kao što je bio Praja.

Ostala je legenda da je na nekom turniru igrao i protiv Majkl Džordana, koji je tek dolazio, i postigao više poena od njega i nadigrao ga.

Kada su ga pitali – da li pamti Džordana iz tog vremena?

Odgovorio je – mislim da pre pamti on mene. –

Dragi Prajo, hvala Ti i slava Ti.

Lopte ovde i dalje prolaze kroz obruč, ali nikad više onako kako si samo Ti to znao, i još par tvojih savremenika. Duci, Mirza, Ćosa, itd…

Za koje košarka nije bila posao, nego život.

Tako ste i igrali, do kraja.

Srcem, dušom…