.

I

Zimsko se veče taloži

S mirisom pečenja u pasažima.

Šest časova.

Dogoreli pikavci zadimljenih dana.

A sada nagli pljusak pada

Preko blatnjavih komada

Uvelog lišća oko vaših nogu,

I novina s praznih gradilišta;

Udara kiša

Slomljene kapke i vetrokaze,

A na uglu ulice usamljen

Fijakerski konj topće u pari.

Po red se svetiljki upali.

.

II

Jutro dolazi svesti

Od mlakih bljutavih mirisa piva

S ulice gde strugotinu tabaju

Sve te kaljave noge što žure

K ranim šankovima gde se kafa toči.

Uz sva ostala prerušavanja

Koja nastavlja vreme

Mislim na sve te ruke posle spavanja

Kako podižu otrcane zavese,

U hiljadu nameštenih soba.

.

III

Zbacila si sa kreveta ćebe,

Ležala na leđima i čekala;

Dremala si, i gledala kako noć odaje

Hiljadu nečistih likova

Od kojih ti je sačinjena duša;

Treperili su na stropu odaje.

A kada čitav svet se vratio

I svetlost je upuzala kroz kapke

I po olucima začula si vrapce

Imala si takvo viđenje ulice

Da bi ga ulica jedva shvatila;

Sedeći na rubu kreveta, gde si

Navoje papira iz kose vadila

Ili svoje žute tabane obuhvatila

Dlanovima svojih prljavih ruku

.

IV

Duša mi se istegla preko nebesa

Što čile iza bloka kuća,

Ili je gaze postojane stope

U četiri, u pet i u šest sati opet

I zdepasti prsti što lule nabijaju,

I večernje novine, i oči

Sigurne u izvesne izvesnosti

Svest jedne zamračene ulice

Netrpljive da uzme na se svet.

.

Uzbude me maštarije što se svijaju

Oko tih slika, čvrsto ih uhvate:

Pojam nekih bezgranično blagih

Stvari što bezgranično pate.

Ubriši rukom usta, i nasmej se:

Svetovi se vrte kao drevne žene

Što pabirče gorivo s praznih gradilišta.

.

Prevod I.V. Lalić

priredila Jadranka Milenković