“Ako se ne oslobodimo svojih iluzija, onda spavamo u moru sopstvenih nemogućnosti da u sopstvo svoje pogledamo”, kaže Manitu.

On je ovih dana potpuno odsutan, tih. Naslućujem, bije neku bitku. Jednu od onih neizbežnih unutaršnjih. Nije ni čudo što sada usred višednevne tišine, najednom tako “ispali” nešto što očito ima veze sa rogobatima s kojima se rve.

“Ima ljudi koji od ilizija žive, u drugom svetu”, rekoh tek da njegova rečenica ne bi ostala sama u vazduhu kao tek blago naduvan balon. Ima tako momenata kad se razgovor i ne nastavi, uprkos mnogim argumentima koje bi oslobodili jezik u potrazi za nama. Za onim spojnicama koje donose radost. Stvar trenutka.

“Ima. I zavise od njih. I duboko ostaju u njima. Kao hrana”.

“Kao neka vrsta zavisnosti”, pitam.

“Ako naš mir zavisi od spoljnjeg sveta, onda smo svaki dan u prilici da budemo uzdrmani. Svim i svačim”.

“A najčešće zavisi od ljubavi, od novca, od užitaka, od opsednutosti sobom, od..od..od”, kažem. Setim se sebe kad sam postavljala ciljeve i ludački išla za njima misleći da idem napred. A ciljevi su bili samo bežanje od stvarnosti. Od nezadovoljstva. I koliko sam ih sve više postizala, toliko se nezadovoljstvo sve više produbljivalo.

“A zapravo, treba živeti jednostavno. Sam sa sobom postići ravnotežu. Ne varati sebe. Sva je filozofija u tome. Ne lagati sebe. A biti dovoljno smeo i sebi pljusnuti u lice, kao drugom da kažeš, sve što muči, davi, pritiska, izaziva teskobu. Izaziva niz od iluzija za koje se čini da su spas”.

” Možda pomognu na neko vreme?”

” Samo produbljuju glib. I toneš, toneš. I na kraju se čak, u neko doba, pustiš, naviknut zbog dužine trpljenja. Kao da to postane normalno stanje”.

” A ako sada ja odem i ostavim te, a teško mi je bez tebe, pošto sam zavisna od našeg odnosa, zavisna od tebe i onoga što nas je povezalo, jer hoću da budem slobodna, šta će se desiti?”, pitam vragolasto mameći ga tako što se prislonim uz njega.

“Onda ćeš da umreš, znaš!”, stegne me nežno i nastavljamo da gledamo u jednu sliku. Neku buduću. A evo sad je počela bojama da diše pomognuta zagrljajem koji nije samo to.

“Svemir je umešao prste ovde, a?”, pitam.

“Izgleda da se čika svemir uvek naljuti na nas kad lupamo gluposti”, kad ne vidimo istinu”.

“Dodji”, kažem.

“Tu sam.”

“Kaži šta te muči.”

“Danas sam se čvoknuo u glavu. Dobro, baš dobro. Ništa me ne muči”, kaže i saginje se, “poljubi da prodje”.

Ipak, znam da ima nešto da mi kaže a što nije zrelo za priču još.

Pomislim da kad svemir umeša prste, kad da snagu, ti lako ideš i ne misliš mnogo. Do cilja je bitniji put, makar i peške njime hodio. On je još prvim oslobođenim korakom ostvaren.

.

(iz Manitu, ljubavi moja)