Ova rečenica mi je pala na pamet kada sam rano ujutru saznao za smrt Teofila Pančića. Bio je savest jednog grešnog doba, onaj koji je u nama budno čuvao duh i kritičko mišljenje. Lično mu dugujem mnogo. U trenucima nesigurnosti crpeo sam novu snagu iz njegovih komentara. Usudim se reći da je svaka Pančićeva kolumna ujedno bila i ispit – čitali smo njegove duhovite, ali istovremeno i otrovne osvrte, dok smo istovremeno i sami sebe proveravali. Svojim pisanjem štitio nas je tako što se stavljao ispred nas, izlažući sebe metama mrzitelja.
Sada moramo priznati: u vremenima zla koja dolaze, bez njega, mi ćemo biti te mete. Više se ne možemo zavaravati da će neko drugi izgovoriti istinu umesto nas – sada to moramo učiniti sami.
Vest o Teofilovoj smrti podseća me na šifrovanu prepisku između Aleksandra Tišme i Danila Kiša. Danilo Kiš je tvrdio da je on poslednji jugoslovenski pisac. Istu stvar je izjavio i Aleksandar Tišma. Mogu da zamislim kako u nekoj imaginarnoj onostranosti, sa svećom u ruci, Teofil Pančić seda pored njih na klupu i izveštava ih o svim užasima koje oni više nisu mogli da dožive. Na sve to, dvojica velikih pisaca grle Teofila i priznaju – on je poslednji jugoslovenski pisac. Time nam poručuju da je Teofil bio i pisac, što često zaboravljamo. On je ispisao našu hroniku.”**
radio gornji grad 
