A onda je taj roman nazvao “Idiot.”

Pošto dobar čovek neminovno strada.

Voli ženu koja ga neće.

Prašta ljudima koji su ga izdali.

Pozajmljuje novac onima koji neće da mu vrate.

Knez Miškin je za njega bio savršen hrišćanin.

Ali nesrećan i neshvaćen.

Otpušten iz ludnice i, posle, vraćen u ludnicu.

Slično i sa Nastasijom Filipovnom u tom romanu.

Poštovala je Kneza Miškina, ali ga nije želela.

Želela je onoga ko je, na kraju, ubio.

Žena neće najboljeg čoveka.

Dostojevski je to znao.

Nesrećno je voleo nekoliko žena.

Večito zapitan zašto mu ne uzvrate.

Napisao je čitav roman o idealnom čoveku.

Koji voli ženu koja ga neće.

I šta god da uradi za nju, nije dovoljno.

Ni Ničea nije htela Lu Salome.

Ni Mocarta Maria Antonia, austrijska princeza.

Ni Betovena, Džozefina.

Ni Tolstoja, Valerija Arsenova koju je voleo u mladosti.

Ni Kjerkegora, Regina Olsen.

Ni Dostojevskog, Nataša Suslova.

Ni Puškina, Ana Kern.

Ni Prusta, Albertina Simonet.

Ni Selindžera, Ony O’Neill, koja se udala za Čarlija Čaplina.

I tako dalje, do u beskraj.

Ali da nisu bili odbijeni, da li bi stvorili sve to?

Slično je bilo i u mom životu.

Kada voliš, a neko te neće.

I onda poput “idiota” godinama trčiš oko nje.

Za nju.

Spreman i na najgora poniženja.

Udarajući uvek u isti zid odbijanja.

Dok se drugima lako daje.

Tebe, kao, poštuje, ali druge voli.

Tada možeš samo da stvaraš.

I ljubav koju osećaš prema njoj.

Pretvaraš u nešto drugo.

Šta je sa onima koji nisu mogli da pišu, komponuju ili slikaju?

Kome su je dali, ako su je uopšte dali?

Ili je otišla drugome.

Ili u nepovrat.

Ili je otišla u ništa.