.

čovek sa dozom opuštene drčnosti

stigao je prvim jutarnjim vozom

sa koferom na točkiće i zamućenim pogledom od duvanskog dima

pogledao je u sat na zidu stanice koji je stao još prošle godine

visok kao bor jednostavno opušteno odeven čekao je

s pokretima sasečenim skraćivanjem emocija

u duboko bezrazložnu stidljivost

kakvu samo drsko umeju da nose lepi ljudi

i s mirom teško zadobijenim

čiji su se tragovi mreškali u kesama ispod očiju

čekao je

mene je čekao

ostala sam iza ćoška železničke stanice

skliznuvši leđima niz zid stišavajući srce da ne prsne

a što da se ponovo susretnem sa tako komplikovanom sličnošću

pa da posle opet bolujem od toga kako je sve to jednostavno

kad nije

ja bolujem od kompikovanja i nikad neću moći da se izlečim

još mi samo treba još jedno isto

pa da polomimo rogove udarcem u prvo trešnjino stablo u cvetanju

u prvi miris priče u povoju sa srcem u zavoju