29. I 2024

Psihologizirajući (intimno i sam sa sobom) o jednom fatalno zanimljivom davnašnjem Krležinom filosofskom pseudodnevničkom pitanju s kraja šezdesetih godina XX. veka, ne mogu a da se istodobno ne zapitam, dakle, i ja sam isto to, evo – na sredini dvadesetih godina XXI. stoleća.

Sledi jedna sasvim »nova« varijacija već postojećih Fragmenata dnevnika iz 1967. što ih je ispisao malopre pomenuti odveć četiri decenije mrtvi veliki Crveni Literata – Miroslav Fritz Krleža, »slava mu vječna«.)

* * *

Šta, dakle, danas celokupni ovaj ljudski svet na ovoj blatnoj i gnjiloj zemaljskoj kugli zanima na prvom mestu i neodložno?

U svet, dakle, u ovom našem stoleću uključujemo, zapravo, one preostale krhotine raspadnute i rastočene ljušture onog poraženog, poniženog »prosečnog« sluđenog i majmunolikog humanoida a koji se zove, ipak i nažalost, jasno: homo stultus (lat. čovek kreten ili čovek idiot). I moramo konstatovati, bez dvojbe, da je on sam pristao da ga se tako naziva – svojim životno-moralnim (ne)reagovanjem i svojim (ne)promišljanjem o suštinskim stvarima ispravnog života i bitisanja na ovoj kugli – jer živi se tako većinski oduvek ovde, i on tako živi i povija se svim životnim okolnostima (bilo moralno dobrima, bilo lošima) kao tanko i bezlično klasje u žitnom polju nošeno i usmeravano jakim i silovitim vetrom tamo- ’amo.

Naime: da li će se život tog beznadno i lavirintski pogubljenog homo stultusa, ipak, produžiti u večnost… možda samo do 150 ili barem do 200 godina? Hoće li ga biologija i nauka potpomognuta mesarskom i genetički modifikovanom frankenštajn-medicinom zajebati ili pak možda neće? Kuda će stvari ići?

Današnjeg homo stultusa, jasno je, više od svega interesuje dužina njegovog mizernog života čije suštinske mizernosti on doista nije svestan ni delić, niti jedan jedini svesno-razboriti promil, jer on očito uopšte ni ne primećuje količinu idiotskog u sebi i oko sebe – u takozvanom »svetu«, pa mu ta količina idiotskog ni najmanje, kako vidimo, ne smeta: čak štoviše, sva ta duhovna zaglupljenost, moralno-čulna komiranost i moždana debilnost olakšavaju mu život, o da, i te kako… I njemu je, zapravo, vrlo, vrlo drago, ugodno i povoljno živeti u takvoj svojoj ljigavoj koži i u takvom svom moralno-gnjecavom, bezličnom neposrednom okruženju.

Masa tih kretenoidnih romboida, pardon: homo stultusa, po Evropi i svetu, milioni njih (i milijarde, zasigurno), već jedan puni vek (od kako je robovlasnički kapitalizam započeo mnogo podlije i neuporedivo produktivnije da indukuje i šalje svoje smrtne metastaze po celom zemljinom biću) žive pukim psećim i robovskim životom, i nimalo se suštinski i iskreno-postojano ne žale zbog toga! Naprotiv! Njihove povremene i samo površ(i)n(sk)e pobune protiv vlastitog stanja zapravo i nisu pobune negoli – ono što je kod jednog mrtvaca refleksni trzaj mišića nakon smrti, obični posmrtni i kratkoročni rast brade i noktiju svežeg kadavera i ništa više.

Taj prosečni homo stultus, taj idealni imbecil skrojen po tačnoj želji i šnajdersko-anatomskoj meri svakog debljeg kapitaliste i duhovno-materijalnog robovlasnika, večno želi i po svaku cenu veruje u svoju »neminovnu svetlu budućnost« ipak i uprkos svemu (što bi kazao Krleža)… iako objektivno živi sve gore i gore, teže i teže, tesnije i tesnije u koži svojoj, sa sve manje lične, duhovne i moralne slobode, sa nepostojećom egzistencijalnom (medicinskom, zdravstvenom, ekonomskom, moralnom, ekološkom i svakom drugom) sigurnošću i sa prividom tek sićušnog i mikronskog finansijsko-materijalnog »napretka« (koga, naravno, bukvalistički ni nema za većinu, i koji je dakako: vešta i privremena iluzija u obliku droge, peščana fatamorgana koja nestaje kada se podrobnije u nju zagledamo) – barem u onom delu sveta koji se naziva »zapadnim«. On u tom smislu nije samo homo stultus (lat. čovek kreten) već i homo ovis (čovek ovca).

Homo stultusu, bez obzira što živi malo uređenijim životom rogate marve i planinske stoke, nije ništa u tome ružno ili pak loše, ne, naprotiv!

On ne skida optimistički kez sa svoga plastičnog i hijaluronskog lica. On je prisilno i očito svesno samoobmanjivački ubeđen da živi »najbolje« i »najlepše« od kako celi ovaj svet diše i postoji. I nastoji da svima to pokaže: kako je »srećan« i »zadovoljan« u svom tom psihološkom i fizičkom fecesu koga alavo guta i koji pliva oko njega i ulazi mu u usnu duplju…

On »misli« da je njegov naraštaj najnapredniji u dosadašnjoj povesti ljudskog roda i samim tim (tribalno i plemenski) on se oseća superiorno jer pripada takvoj generaciji i naraštaju ljudi (spravili smo, eto, atomsko oružje, išli smo na Mjesec, sekvencirali smo genom, rastavili atom na sto delova, otkrili smo uranijm, litijum, vještačku inteligenciju, levitaciju, bla, bla, bla, etc.)…

A to što on sam, kao pojedinac, nema, doista, manje-više ništa vrednog i opipljivog od sveg tog civilizacijskog materijalno-tehnološkog „napretka”, on ne drži za zlo i ne oseća se previše pogođenim zbog toga, jer ima vremena, „on će lično to sigurno dostići i uzeti, probati, pre ili kasnije”.

On se na koncu privremeno zadovoljava samo nemim promatranjem i gledanjem u sav taj grandiozni svetlucavi zlatni pljačkaški sjaj velikih vlasnika koji poput munje protiče stalno pokraj njega dok on balavi blenući u sve to… On zapravo dobija mrvice. Mrvice koje ga neobično raduju. Njegova trenutačna radost zbog tih mrvica istog je oblika kao i radost kakvog izgladnelog pseta kome na ulici neko baca komad kifle ili kakvog otrovnog aditivskog peciva (koje goji i obavezno rađa male kancerčiće umesto što hrani i rešava osećaj gladi u trbuhu).

Mizerni život tog homo stultusa iz minute u minut postaje sve teži i materijalno zahtevniji – nego šta!

Kao i svaka prirodna životinja koja ima svoje hirove (svinja, na primer, kada se naždere voli brčkanje u toploj vodi ili u toplom blatu, koza voli da češe svoju zadnjicu o poveći kamen ili o drvo u momentima dokolice, a mačka uživa u momentima dok liže vlastite šape – kojima je koji tren ranije rudarski čeprkala po vlastitom fecesu), pa tako i naš dvadesetprvovekovni homo stultus ima nebrojene vlastite životne hirove, potrebe, porive, nagone i zahteve koje je često sam sebi idiotski osmislio i (circulus vitiosus) nametnuo a često mu je sve to sručeno na glavu od strane njegove gnjecave okoline (sa prećutnom naredbom da se tome mora povinovati i prilagoditi po svaku cenu i sa parolom: „ko se ne prilagodi okolnostima, seti se, bato moj – memento mori – dinosaurusa pre 64 miliona godina!).

Tako današnji homo stultus postaje ujedno i čovek glodar i to homo criceta in rotam (lat. čovek-hrčak na točku) jer jureći za zadovoljavanjem svojih vlastitih nametnutih potreba on, zapravo, trči u krug, nigde ne stižući i trošeći svoju ljušturu nepovratno i hitro (jer unutra, ispod ljušture, odavno nema više ničega sem gustih mreža lepljive paučine)…

Taj naš homo criceta in rotam bez zrna soli u glavi, bez imalo srca, bez delića karaktera, bez mrve morala, bez ličnih ikakvih čvrstih izgrađenih vrednosti, bez svoga postolja i temelja, razume se, integralni je deo trulog tkiva našeg gangrenoznog raspadnutog društvenog bića koje predstavlja jedini prividni „oslonac”, temelj i ujedno jedinu zabavu tako stvorenom i oblikovanom beskarakternom stvorenju (koje je nekada doista i bilo ljudsko biće, ali davno, davno – ne za našeg sećanja…)

Te, stoga ovog našeg današnjeg homo ovisa ne možemo naći u družbi sa vrhovnim autoritetima antičke filozofije.

Njega ne možemo zateći ni u poznanju istorije svetske drame i teatra.

On knjigu drži za ogrevni predmet ili za veoma korisnu stvar za roštiljsku potpalu u vreme »blagdanskog« piknika.

On ne zna niti koja je prava uloga stenica ili kišnih glista u ekologiji i u životinjskom lancu ishrane, niti on zna šta bi se desilo kada bi, primerice, istrebili sve lešinare nad zemljom, pčele na zemlji ili možda rod bubojeda pod zemljom. Ništa on ne zna, i nije ga briga.

Našeg homo ovisa možemo naći u okruženju samo sa njemu sličnim svinjskim personama koje rezoniraju i grokću po istom zvuku svoje prljave njuške kao i on sam: grok, grok, grok…

No, i duhovno najbednije stvorenje svesno je (većinom samo na animalno-intuitivnom a jok svesnom planu) svoje duhovne bede i svoje moralno-duhovno-karakterne ispraznosti i nevrednosti, te je takvom stvorenju, ipak, vrlo, vrlo teško živeti bez i jedne jedine mrve primamljive i opojne laži sa strane koja će maskirati njegovu duhovnu bedu i opsenarski zaštiti njegov divljački ego od potpunog raspadanja i propasti, to jest od implodiranja…

Te opsenarske laži i narkotici zovu se: sportska lopta/loptica, klađenje, krvava štampa, još krvavija televizija, i još krvaviji i krvaviji mediji, društvene mreže, etc., prekomerno socijalno kretanje, neprestana družba sa sebi sličnima, napadi na drugoga bez razloga (samo radi gladijatorskih okršaja i nekakve „zabavne” radnje zbog prekida vlastite životne monotonosti, jer imbecilima je teško samima sa sobom i njihovim praznim glavama, tišina u takvim glavama glasno zveči!), i na koncu: blud, pederastija, pedofilija, etc., u nedogled po nabrajanju…

No, život našeg homo stultusа, na taj način, kako mrtvi M. K. i dalje živo govori, »prestaje biti život, on se sve više pretvara u društveno stanje«, u agonijsku »despociju« beskrvnih mašina ubilačke društvene mašinerije.

Da, našeg malog, jadnog, sitnog, prosečnog dvadesetprvovekovnog homo stultusа interesuju samo sledeće stvari: sport više, a Bog i zagrobni život povremeno i manje dojmljivo (čak i danas u armagedonskom XXI. veku, na očigled svih ovih dnevnih i tekućih ispunjenja davnih predskazanja iz Otkrivenja Jovanovog!).

Interesuju ga još i više sise i guzica, na primer, recimo one odurne pevaljke J.-e K.-e (u našem mogućnom tribalskom slučaju), a mnogo manje koliko je dece na dnevnom nivou u svetu i Evropi kidnapirano i ubijeno radi spravljanja adrenohroma za razno-razne krvave babe po svetu…

Našeg malog i moralno jadnog homo stultusa ne zanima to što se on kreće „bezidejno u bezidejnom stanju” kao papkar na sve četiri šape svoje, što grokće kao svinja, što se tovi i goji kao vepar, što ima vratinu i stomačinu koji su sve deblji a mozak koji je sve manji i tanji – i sićušniji.

Njemu ne smeta što govori kao da pseto na lancu laje i što razmišlja kao kokoš. Ne, to njega nimalo ne zanima. On je sebi sav takav dobar i uzvišen, iako podsvesno bez dvojbe on dobro zna da je hrana za topove i puko mesište koje će pre ili kasnije biti posluženo za banket velikih žderača…

Ovaj naš treći milenijum počeo je pre dvadeset i tri godine, a pitanje nad pitanjima koje glasi: šta će biti dalje, „i nije tako zagonetno”.

Godina 2024. moralno-duhovno-fizičko-psihološki gora je, teža, složenija i komplikovanija egzistencijalno negoli što je bila godina 1924. ili 1925. (godina Fitzgeraldovog Velikog Gatsbyja), a godina 2091, po svemu sudeći neće ni uspeti da bude gora od godine globalizacijske 1991, jer ona nam očito neće ni doći, jasno je, džabe je čekamo… To jest neće se ni premotati na kalendaru, u dimu i ognju Treće svetske vojne (koja se, evo, pompezno najavljuje još od Koreje 1950. i krize na Kubi 1961. pa preko Kosova 1999, Palestine 2023, i Ukrajine danas… – i eto, nikako još uvek posle svih tih sranja da otpočne jednom taj prokleti Treći globalni rat koji nam se najavljuje kao kakva vesela karnevalska fešta odveć unapred, kao nešto jako lepo, kako bi rekao homo stultus).

Evrope verovatno neće ni biti u postojanju za pedeset godina. Biće to pagansko-ateistički sultanat u maniru trulog poznog Zapadnog Rimskog Carstva pred pad Rima i naletom barbara, a hrišćani (koji su Hrista odbacili još godine 1789) biće tada, bez dvojbe, kažnjeni svojim stečenim ozakonjenim robovskim statusom (sa uvođenjem, još i pride, one stare i omiljene otomanske kazne za sve „nevernike”: naticanje na kolac) za sva sranja koja su vršili po Bliskom istoku i islamskom svetu, još od Krstaških ratova pa preko 1948. (i uskrsnuća cionističkog a nikako jevrejskog i Božjeg Izraela), sve do »Arapskog proleća« i današnjih dana kada se svi Arapi zarad američkih dolara mirno izležavaju i tromo-drogirano promatraju kako to Židovi zatrpavaju desetine hiljada Palestinaca u Palestini, nekada rimskoj pobunjeničkoj Judeji.

75% Evropljana danas čitaju knjige koje ni u tragovima nemaju etičkih i estetičkih vrednosti jednoga Mana, Dostojevskoga, Gogolja, Brehta, Balzaka, Rablea, a 90% Balkanaca danas ne čitaju doista nikakve knjige (koje iz privatnih biblioteka svojih velikih predaka koriste većinom samo za: roštiljsku potpalu u vreme derneka i pijanki skupa sa ljudskom stokom sličnoj sebi) ali zato slušaju cajke te vernički-programirano blenu u sodom-rijaliti medije i sredstva (dez)informisanja tvrdo misleći da je to pravi put i jedini pokazatelj kako se moraju i trebaju ustrojiti osobni, društveni i socijalni stavovi, ponašanje, postupci i zvanično mišljenje koje nije samo poželjno već i strogo obavezujuće… A sve se to stvara i slaže u glavi takvih homo stultusa jer se razmišlja neizlečivom antipsihologijom stada, to jest gomile, rulje, grupe, etc. Jer svaki pozitivni individualitet sasečen je ovde, što reče Konstantinović, u korenu.

Opštim životom diktatorski komanduje, dakle, takozvana „većinska javnost” (onaj soj ljudi koji se vrlo malo razlikuje od životinjskog sveta u šumi) a nikako male grupice osvešćenih i trezvenih ljubimaca umetosti i razuma koji znaju kuda i kako dalje.

U anketama, hoće li biti novog svetskog rata i globalnog ubijanja ili pak možda neće, prosečan današnji homo stultus ipak „nije siguran”. On nije siguran jer ništa ne zna, jer je izmanipulisan i jer, na koncu, želi da bude izmanipulisan i jer želi da više veruje sili i laži negoli svojim očima i ušima, jer je, nadasve, tako lakše njegovoj bednoj duši da podnese sve ono za šta se nikada nije pripremala u danima bitisanja svoga hedonizma.

50%, dakle, misli da će biti globalnog sranja, 40% misli da ipak neće biti takvog sranja, a 10% nema nikakvog odgovora. Ovih 40% više se zanimaju (kako je doktor Krleža proročki kazao još pre skoro 50 godina), „za frižidere negoli za intelektualno-moralnu slobodu”. Zapravo – danas se više takvi zanimaju za žensku vaginae (a onda i: transrodnu, pa potom »mušku« a zatim svaku drugu, treću, četvrtu i svaku sledeću, buduću hipotetički novonastajuću u laboratorijama novih rodova i polova) negoli uopšte za vlastitu egzistenciju i moralno-duhovno-fizičku egzistenciju svojih najbližih. I tu oni nedvojbeno dokazuju da je današnji čovek bez dvojbe onaj pravi pravcati homo criceta in rotam.

Današnji homo stultus ne brine više brigu ni o vlastitoj deci, više brine o „kontracepciji i o pilulama”. Uzorita deca se bacaju u septičke jame, zaleđuju se u hladnjačama, prodaju se u inozemstvo kao vreće krompira, a ona preostala »deca« dostojna svojih očeva homo stultusa postaju rak svoje zemlje i društva: izrastaju u posebnu sortu imbecila (spolja sjaj, a unutra »trulež« što bi kazao M. Kovač u naslovu jedne svoje knjige) koji potom upravljaju svima nama.

No, najviše (što se medicine tiče) današnji homo stultus brine o tom fatalnom karcinomu koga većinom sam sebi i svojoj civilizaciji izaziva.

A da je kapitalizam rak čovečanstva i poslednja faza života ove planete jasno je svima trezvenima i poštenima: i medicinarima i ekonomistima, i fizičarima, i političarima i kleru, jer praksa i posledice kapitalizma (kao političko-ekonomskog sistema sa filozofijom funkcionisanja da je: novac jedini bog, sa parolama: profit samo radi profita i rast samo radi rasta) iste su sa praksom deobe i posledicama funkcionisanja ćelija kancera (koje, takođe, sa svojom „filozofijom“: rast samo radi rasta nezaustavljivim deobama i abnormalnim širenjem ubijaju na koncu i sebe i ceo živi organizam to jest vlastiti prvotni domaćinski dom).

A iako se boji i nuklearne energije, atomsku bombu, spram karcinoma naš homo stultus drži ipak za „tigra od papira” (da citiramo velikog vođu Mao Cedunga s konca šezdesetih godina XX. stoleća).

No, na koncu sveg ovog našeg planetarnog sranja: postoji li ipak zamiranje kapitalizma i njegov potpuni preobražaj u satanski feudalizam, ili u nešto treće, još gore?

Kako li je doista u Severnoj Koreji i zašto se oni tamo ne bune ako im je zaista „toliko loše“?

Šta zaista u ovom svetu danas uznemiruje Soroša mlađeg, šta Putina, šta Indusa Modija, šta Si Đipinda a šta padišaha Erdogana?

I na koje baterije radi i još uvek miče grandpa Bajden?

Je li Milošević bio godine 1999. i 2000. „avangarda“ potonjeg otpora američkom imperijalizmu (jeste, nemojmo se zavaravati: jer sem njega i Tita u Evropi posle 1945, niko pisnuo protiv Amerike nije)?

Je li Vartolomej vaseljenski oboleo od kakve moždane demencije pa kao i svaka luda starkelja ne zna šta čini cepajući sopstveno hrišćanstvo za račun (nebitno koliko iznosi u ciframa) „jeretičkog” Rima (jer ne može nikome brat biti bliži od oca, ni u kom slučaju, pa ni takav brat kakav je rimsko-papski „Vicarius Filii Dei” nama hrišćanima)? I zna li taj verni sluga vavilonskog Vašingtona da ga Bog gleda odozgo sve vreme, kao što mi mrave gledamo pod nogama svojim?

Koliko je zaista pobijeno Srba i Židova u Jasenovcu i zašto oni srpski nacionalisti koji su to po službenoj dužnosti nikada ne zatraže da se one brojne jasenovačke jame i humke na srpskoj obali Save jednom ne otkopaju i ne otvore, da se pobrojimo konačno i za sva vremena, da damo mir i živima i mrtvima u konačnoj istini? Zašto ih to ne zanima, zašto više vole da o tome blebeću svakoga dana negoli da se o tome utvrdi konačna istina (ili bar približna – u brojkama svih žrtava)?

I zašto niko u svetu nije trepnuo na jermenski egzodus iz Gorskog Karabaha?

Da li treba uvesti, pored muških i ženskih javnih toaleta, i one toalete za takozvana »ljudska bića« koja još nisu odlučila koji će to, elem, pol i rod konačno izabrati za sebe?

Smeju li se deca nagoniti u prostituciju? (I ako smeju od kog godišta?)

Da li je na pragu skora legalizacija pedofilije u nas?

I šta o svemu tome Gospodin Bog na Nebesima misli? I zašto još nikako ne reaguje na sve ovo, jer sve je ovo, ipak i uprkos svemu, Danteov Inferno (kako je još u XIX. veku spoznao veliki Schopenhauer)…

Samo – ovo je pakao zemaljski koji od tada neprestano evoluira i širi se u svim pravcima i na svim nivoima, po svim krajevima ove naše kugle gnjile kao zver koja guta sve pred sobom.

I sve to, ipak, vrlo zabrinjava: hoće li jednom ta zver nakratko zastati, barem da odmori malo?

Danas robuje preko 90 miliona ljudi u čitavom svetu, deset puta više negoli što su Rimska republika i Rimsko carstvo na svom vrhuncu imali svojih robova, a svaka korporativna zaposlenost u današnjem svetu prepunom homo stultusa jednači se sa ropstvom i to niko poreći ne može, jer, naravno: kako možeš čoveka idiota naterati na antiljudski rad i bilo kakvu razumnu komunikaciju osim prisilom i ucenom, jer sa idiotom nema »razborite« rasprave, ni oko čega.

Roditelji i deca više nisu roditelji i deca, sada su to: drugovi, prijatelji (češće neprijatelji), incest među njima uopšte nije tako retka pojava, naprotiv: iz medijsko-društvenog sistematskog podsticaja toga danas niču nove razne mogućne GMO amalgam-himerične teorijske i praktične kombinacije za suvremenu nauku, tu su još i svinje, koze, ovce, etc.

Potežu se međusobno i među narodima sekire, rakete, virus-otrovi, veštački zemljotresi, isto tako veštački spravljene oluje, masovna crno-magijanja, etc.

Dobijamo bubrege, srcad i ostale organe iz svinjskih lešina i uginulih pokusnih majmuna iz laboratorija, i to se tako humano naziva »transplantacijom« i »produženjem života«…

Mamice i tatice drže vlastitu decu za živinu i marvu bez ljudskih osećaja, a deca brinu više o svojim kucama i macama negoli o mamicama i taticama (jer, valjda se sa tim kucama i macama, čitaj: marvom, više i bolje identificiraju sa stanovišta vlastitih životnih iskustava i osećaja).

Sociološke prognoze porasta kriminala i svih mogućih ljudskih moralno-egzistencijalnih devijacija u čitavom svetu crnje su da crnje ne mogu biti.

Samo bi jedan novi svetski Иосиф Виссарионович Сталин »pomogao« (što bi rek’o Đuro Utješanović), ali njega više »nažalost« nema, nema pa nema, bilo pa nije… kako bi dr Krleža kazao.

Uprkos očiglednom planetarnom slomu i propašću ljudskog roda – novac, bogatstvo i zlato (koji su jedini značajniji generatori te propasti) i dalje vladaju, kao i blještavo svetlo, ukrasi, raskoš…

Roba je i dalje zlatno tele naše propale civilizacije. Roba je još uvek sve, uprkos činjenici da pompejski i neumitno polako nestaje sve to čemu pomenuta roba i jedino služi – to jest ljudska vrsta. »Roba« još uvek u potpunosti ovladava i čovekom i dušom i knjigom i slikom i kompozicijom – ljudskom dušom i duhom u celini – bez spora, a za račun nekog satanskog kapitaliste koji se ceri i tovi negde u potaji, iza brega, iza kulisa, u svojoj satanskoj jazbinskoj osami (a i on će crći i kao svaka lešina otići će dole – u rupu, na gozbu crvima isto kao i ono nigerijsko nedonošče ili etiopsko bebče bez vode i mrve hrane).

Tehnologija kao lažna satanska magija napreduje do neslućenih visina. Uskoro će i mrtvaci ustajati po satanskoj naredbi u formi neuhvatljivih elektroničeskih zraka, dok bude struje i energije dakako, a kada Bog kakvim potresom bude malo cvikovao kablove na našoj blatnoj i gnjiloj kugli neće biti ni svetla u sijalici toaleta dok se bude vršila kenjaža već će tada pomoći samo loj i sveća ako i toga bude bilo…

Fotošopiraju se masovno današnje homo stultusne »zvezde« dodaju sebi lepše noseve, veća spolovila, manja ušesa, veće sise, polutke i guzeve, nanovo se izriče nekakva tobožnja science fiction kenjaža o »ponovnom« putu i izletu na Mesec…

Prepiru se ljudi kretini među sobom (dok uživaju u grehovima, dok ubijaju milijarde nerođenih duša još u utrobama, dok žderu žabe, zmije, krokodile, žohare i puževe, i nabijaju sebi u noseve i pluća svakakve opojne travuljine) koja će to od velikih sila neku novu planetu »osvojiti« i »otkriti«, blenući u nebo, kosmos i u beskrajna svetla i zvezde iznad svojih šupljih glava i pritom, zaista, pojma nemajući ni šta je sve to, ni otkud tu, ni kako je nastalo sve to, ni kojoj svrsi sve to služi nama dole, na zemlji – ni dokle će to postojati.

Ali istog tog homo stultusа, dok vekovima i milenijumima navodno radoznalo blene u svu tu grozomornu neistraženu kosmičku »prazninu« nad svojom glavom, ipak i na koncu, baš je briga šta je to »tamo gore«, pa da, nego kako? Zabole ga uvce…

I istodobno više on licemerno brine kako da što pre postane nekakav unosni trgovac, general, vladar, mešetar, demagog, lažov, kupler, te da, ako može, i trijumfira u svemu tome, da tlači i muči sve druge kraj sebe ako mu neko da bič moći i vlasti u ruke.

Taj bedni, ipak kratki i do neslućenih dubina izopačeni život homo stultusa danas uspravljen je samo na njegove najživotinjskije porive i potrebe, jer on: taj smešni i poslednji isprdak ljudske civilizacije, taj homo stultus, veruje (a i ubeđen je u to takozvanim »javnim mišljenjem«) da osim životinjskih užitaka i nema drugih, a to je rekao još i čika Darvin u XIX. stoleću.

Ne postoji danas, dakle, što bi kazao M. K., humanoida koji sve ovo fecesno u sebi i oko sebe ne bi progutao »bez razmišljanja« za malo naivne bludodejstvujuće ili pak tronske i krunske ugodnosti.

A oni moralni uzorici koji su se te ugodnosti ljudski i dostojno odrekli radi duše svoje, to su po rezonima današnjih većinskih homo stultusa, je li (kako M. K. završava svoje dnevničke balade), samo: »uškopljeni hermafroditi, čovječuljci od gume za žvakanje ili od marcipana«.

Budućnost homo stultusa, ma u šta ga ubeđivali, mnogo, mnogo je crnja negoli što on to uopšte i može da zamisli u svom mozgiću, jer efekat »staklene bašte« dolazi mu uskoro na naplatu u celini (i u moralno-duhovnom i u fizičko-materijalnom smislu), a on je dužnik koji nema kuda pobeći. A dužnik je neosporni – jer je ipak bio u većini ovoga palog sveta (bez obzira što je oduvek bio glup, to ga ne opravdava) a dozvolio je (manjinskom) zlu da zavlada i prevlada nad svim.