‚‚ U svim civilizacijama često su ubijani oni koji vide svet unapred. Ljudski um se, zapravo, užasava promena. Lakše mu je da se kreće u poznatim obrisima. Jer, ako mu se predoči nešto drugo, vidi ga drugačije od kreatora vizije. Ili-ne vidi ništa. Otuda i čovekova teškoća da stvarno živi. On samo tavori po zakonima koje je usvojio, nekada silom, i prepušta se svom ništavilu i strahu da išta promeni. Tako svaki molekul bića, tako brak, tako posao, tako žena, muž, deca, …Tako čovečanstvo. Veliki izumi često posluže za zlodela. Destrukcija pravi ravnotežu između čovekove nesposobnosti i velikih koraka pojedinca, poruka od svemogućeg koji je progovorio neponovljivošću. A, ravnoteža je u određenim situacijama prosečnost! I kad se čovek zaljubi, gubi tlo pod nogama. Ulazi u privremeno stanje ludila. Ali ide napred. Ništa se ne dešava sa čovekom koji ne sme da se zagleda u sebe i doradi se.”

.